Док гледамо данима јеванђеоску слику у главном граду, учимо себе и друге да је Црква Христова жива и саборна. Саборна јер је саткана од душа које су жедне Господа.

Ово нас је научило много тога.

Прво, Патријарх Порфирије је показао овим да је отац своје црквене деце тиме што је донео у Београд парче Свете Горе и даривао га свима, а најпре онима који не могу ићи на Свету Гору да ову светињу целивају, а то су жене – дакле девојке, мајке, баке, сестре и девојчице. Брига за свој народ и молитва Пресветој да се превазиђу поделе у народу је заиста очињска брига!

Друго, да овај појас није парче тканине већ највећа икона Пресвете Богородице или пак сама она која нас чека у загрљају, да нас пригрли и саслуша и наше молитве принесе Сину свом и Богу нашем.

Треће, да је чекање у реду у ствари литија и подвиг као дар Богу. Литија је у преводу ”страствена молитва”, а ова литија и ова молитва народа Божијег траје већ данима и потпуно сам сигиран да ће Његова Светост задржати појас све док не целива и последњи човек, жена или дете који то желе. Прелепа круна литије српског народа и подвиг вредан поштовања!

Четврто, да нисмо сами!
Многи мисле да је мало верујућих у Србији. Често се и сами верујући људи осећају сами у својој вери, али ови редови су нам свима показали да нисмо сами. Да има на хиљаде хиљада оних који срце своје дају Господу. Да смо ми заиста браћа и сестре у Христу и вери нашој.

Пето, да није све тако изгубљено!
Можда нам се чини, гледајући политичку сцену света и наше земље, да је све изгубљено, али ове слике које су обишле свет показују да то није тако. Да ипак има наде. Али наде која произилази из љубави према вери у Бога, а не у човека!

Нека нам свима Пресвета мајка помогне да подгрејемо љубав у срцима својим, јер без ње живот је ишчекивање смрти уместо ишчекивање васкрсења.