Сунце је центар наше галаксије. Његовом светлошћу и топлином се хране сви. Не треба бити астрофизичар да би се то знало, то зна и цвеће.

За нас је сунце Бог. Његовим енергијама се хране душе свих људи. Он исијава добротом, љубављу, надом, смирењем, дуготрпљењем… Све је то храна за душе наше. Попут сунцокрета који окреће своје главе ка истоку пратећи сунце до заласка, а после опет ишчекујући први излазак зрака његових – и ми гледамо у Бога тражећи своју порцију хране.

Свако ко се тим енергијама храни, њима и зрачи. Зато, када видите мрачна лица мрачних људи, знате да их сунце није дотакло.

Видите, сунце увек исто сија, била зима, мрак, киша, облаци… Тако и Бог увек сија без обзира на проблеме којима смо намрачени. Све што можемо је да тражимо сунце и стрпљиво чекамо да се његови зраци пробију кроз облаке и дођу до нас. Ако можемо, онда сами разгонимо облаке, а ако не, онда чекамо умилну топлину зрака Његових.

Моја Ивана много воли сунцокрет. Зато што је и сама дете светлости. Хранимо се истом храном. И кад је видим овако у пољу, као да је окружена браћом и сестрама.

Ја, кад погледам ово прелепо поље, подсећа ме на људе у Цркви, како су својим главама и лицима окренути ка истоку, ка путиру и Цару славе. Прелепа природна слика Цркве — живе заједнице људи у Духу Светоме.

Боже, како си нам свуда оставио иконе, споменике и лекције да нас уче какви треба да будемо. Зар да сунцокрети буду паметнији од нас?

Кад ми дођете на гроб, донесите ми један сунцокрет!