Највећу власт ђаво има над некрштеним људима. Ако причамо о крштеним људима, онда можемо рећи ово:

Ђаво је попут вируса који те прати цео живот и искаче само при опадању имунитета. Имунитет су, поред редовног литургијског живота, врлине које красе човека.

Најјаче оружје је смирење. Стога човека који нема смирење ђаво обрће као играчку. Управља њиме како хоће.

Код онога који има смирење, он је стрпљив, па га ломи цео дан док му не опадне смирење и онда га осваја.

Смирење се стиче молитвом и концентрацијом. Стога нас он деконцентрише и разбија молитву, а после нас напада. Не знам како бих вам то боље објаснио, али тако је…

Недавно сам гледао како се ђаво из једне особе буди и напада једног по једног, а они одолевају и падају сходно свом смирењу. Некима је сметала врућина напољу и то им је однело смирење. Бацао им је разне помисли док их није уморио, а онда наступио. Он тако ради и делује.

Искрено да вам кажем, ја размишљам о томе цео дан, као да идем преко минског поља.

Размишљам да је поред мене стално и чека да ми попусти концентрација, да ме уједе. И поред молитве и размишљања, салдо на крају дана је бар 30:10 за њега.

Некад ме умори тужним вестима да се неко мени близак разболео, па на кратко или дуже време потпаднем под мисли о безнађу. После се тргнем и кажем да је Бог изнад свега, па се повратим. Али током дана имам много тих падова.

Искрено, човек би му честитао на тој упорности и снази да обори једног од нас, а понајвише оне на најодговорнијим местима – било да су свештеници, владике, директори итд.

Зато се трудим да не судим, јер кад ја падам, како ли не би падали они који су под већим притиском од мене или они који се тек уче? Да се љутим на њих, а био сам и ја почетник (као да сад нисам?!), а већа искушења само чекају.

Преламајући то кроз љубав, могу да објасним поступак мог духовника, који је примио отпаднике и насилнике дошле да нападну владику. Представљајући се као да је он владика, поднео је њихове повике и увреде. Тако је поделио његов крст и помогао му да напад оних несмирених својим смирењем ублажи.

Ето. Сад знате. И добро је да уопште и можете макар мало да му одолите, с обзиром на напор који не улажете у то, нити на смирење у којем се вежбате.

У преведеном смислу, не можемо му одолети, јер немамо смирење, љубав нам је малаксала, а и не размишљамо о замкама испред себе.