Ето обиђох опет куће за славу Светог Николе, Владике Мирликијског. Добри и дивни домаћини каквих је Србија препуна. Можда се то не види и не чује јер нису гласни, већ тихи и вредни. Не галаме већ погнутих леђа раде захваљујући Богу што имају једни друге и још понешто.
Слава је посебан дан у години. Дан кад смо све ставили на гомилу. Све скупили – од драгих људи до хране, па се прекрстимо и кажемо: Хвала Ти, Боже, што си нас и ове године скупио у здрављу и весељу.
Да би човек то знао да цени, понекад нешто од тога морамо да изгубимо. Незахвални су они који ништа и никог одавно нису изгубили. Боље сад да губимо, а да у Царству Божијем стекнемо и имамо, неголи овде да све имамо, а у вечности оскудевамо сами и без свега.
Данас сам био до породице Шарковић из Велике Плане у мојој парохији. Вредни домаћини који гаје живину и све расе које могу да нађу. Продају пилиће и јаја да и други могу да имају. Освајају све награде где се појаве. Велики труд они у то улажу. Породично воле и наслеђују. Кад дођем код њих, зна се да после освећења водице идем да посетим кокице, а и благословим тај труд и рад њихов. Кад видим оволики број разних раса кокица, не могу да не кажем: Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која ће бити кадра да опева Твоја чудеса!” Колико је Бог изобиља створио нас ради а да ми тога ни свесни нисмо.
Боже чувај нам овакве домаћине и цело домаћинство њихово. Они су нам парче Раја на земљи. Они су смисао мог епитрахиља. Јер да њих немам за кога бих Ти се ја молио?
Сачувај све трудбенике на њивама световним где год да су, а у срцу носе Тебе Бога, људе и целу твар Твоју. Амин.
А ова дивна принцеза, што се мало умазала од чоколадне бомбоне које делим дечици у парохији, кад сам упалио свећу певала је: “Хепи ту ју…”
0 Comments