Како ли ће се надаље неко жртвовати за свој народ кад види како пролазе и како се поштују они који су за њега већ дали и превише?
Увек ме је мучила незахвалност људи за жртве оних који смеју. Не знам да ли је неко у томе бољи од нас?
Колико смо хероја имали, а колико смо им се одужили? Само по херојима са Кошара, и то сваком понаособ, требало би назвати по једну школу у Србији. А како они данас живе? Како је Милунка Савић живела? Како народ исказује за жртве других људи?
Сцене јучерашње, где се Митрополит Јоаникије вређа, коментари на мрежама и звиждуци, јако су ме заболели. Зар се брзо заборави шта неко учини за друге? Зар је нама својствено колективно памћење златне рибице? Требамо ли своје незадовољство због било чега у нашем животу пренети и сатрети на све остале, без имало мозга…
Истина да је наличје друштвених мрежа такво да сви имају право на мишљење, а они који их познају никад не траже њихово мишљење, а сад философи на мрежама којима и ови други дају на значају. Општа пометња да се више ништа не зна.
Јако је мало садржаја на тим мрежама од којег човек може нешто научити. Узалуд труд малобројних да то подигну на неки ниво разума и нормалне конверзације.
И тако и таквим понашањем и ко жели бити херој полако одустаје од свог народа и тих идеја, јер зна да му нико неће речи хвала, већ ће га исти ти напасти само ако прође улицом или не крене на жуто.
Одувек ме је болело то кад дођем на неку плажу на којој су страдале десетине хиљада људи бранећи нешто у свом времену зарад нас, а сад ето на тим плажама нација свих, купају се, једу крофне и газе по костима жртава за боље сутра.
Сам Христос је прошао кроз исту незахвалност. А то значи да би сваки херој морао бити буквално као Христос у страдању, а на то свет више није спреман.
Гледам, слушам и причам са људима, видевши да сви полако окрећу главе од жртве како у нацији, тако и у пријатељству, и у браку, па и у родитељству. Кад неко види како деца поштују родитеље, дође му да више децу и нема. Поражавајућа је та констатација која као епидемија иде из света и код нас.
Зато се пробудите и постанимо захвални, свима и на свему, занемарујући неке мане оних који смеју – а не због мана, које имамо сви мање или више, да дискредитујемо жртву већ принесену.
Зар нас свети оци не уче да у човеку видимо добро, а не мане? Зар сви ти које данас пљују и мрзе никад нису учинили неко дело вредно поштовања?
Морам рећи и то да сам се запрепастио у случају Вујадина, како је цела нација испирала уста са њим месецима, као да је он једини грешник, па му се сви подсмевају. Пораз!
Колико се људи прекрстило и принело молитву реченицом: ”Боже, дај му снаге да преброди овај пад!”
Удри га сад док је на земљи! То је мото данашњице. Лицемерје највеће.
Верујте ми да сам уморан. Ја сам нико и ништа и трудим се, па ми снаге понестаје. Осећам то. Види се и по мени како сам за пар година оседео од како се овим бавим. А највише ме боли тај подсмех и мржња оних који ме не познају, а који су моји. Оних у мантијама, моје браће и сестара у Христу. Као да нисмо једна Црква и да Христу заједно не доприносимо људе приведене Њему…
Уморан сам. Али не од ходања по свету, писања, снимања и свега осталог у чему се трудим, већ од људске злобе, зависти и лицемерја. То ме највише исцрпљује.
У једном разговору са Патријархом Порфиријем, причали смо о томе. Рекао ми је да водим рачуна да ”не прегорим”. Нисам баш знао о чему говори, али сам схватио да он са те висине и свог уложеног труда говори у мудрости искуства. Сад схватам о чему је говорио.
Управо та незахвалност и недовољност да нешто урадиш убија човекову вољу за даљим трудом. Верујте ми кад вам кажем, да за то баш треба снаге.
Онај део у Светом писму кад Христос падне и онемоћа и притекне Му тај други, неки странац Симон, у помоћ, од свих Његових којима је помогао, о томе говори.
Није да они који раде за народ траже захвалност, јер то онда не би била љубав и подвиг, већ се то чини управо Христа ради по Његовом позиву, али каткад нам малакса вера и тад једно ”хвала” подигне човека назад у бој. И сам се чудим одакле Патријарху и њему сличнима толико снаге да се бори и води често невидљиве борбе за нас, а онда нико не да не каже хвала, већ кроз микроскоп мере и важу, па онда оспу паљбу. На крају не мора човек ни да буде захвалан таквим људима, али бар да не буде незахвалан – па опет помаже.
Колико сам само порука добио од наше браће и сестара из нама братске Црне Горе где се са чуђењем питају зашто је народ звиждао Митрополиту Јоаникију. Запрепашћени падом људским и непознањем своје вере и пастира.
Сећам се кад су на Косову и Метохији гореле наше светиње, па је маса народа кренула на Бајракли џамију у Београду, да је Митрополит Амфилохије стао и зауставио њено паљење, ризикујући свој живот, али му и у том тешком налету беса нико није звиждао. Просто су стали и отишли. Ко да објасни у том тренутку која је разлика у исламу тамо и овде. Као да неко због незадовољства према Србима пали католицима храмове, рецимо…
Сад, кад год човек начини неко добро, сви се праве да то нити чују, нити виде. Ако неко и прокоментарише, он каже: ”За то је плаћен!”
За добро, драги моји, сви смо позвани, а нико није плаћен. Само Бог даје плату оног дана. А свакоме од нас ће се урачунати у добро дело и многи греси бити опроштени ако ценимо и поштујемо жртве других људи. А ко је кад видевши нечије зло заћутао и правио се да то не види, него је трчао да исприча и то добро досолио. И онда после: ”Што ми, оче, иде лоше у животу? Што ми Бог не да благослов?!”
Нема благослова у незахвалности.
Зато је Литургија прва степеница у захвалности, према Богу, а онда кад се изађе ван храма и једних према другима. Тако смо стално у Литургији.
Ако оговарамо, пљујемо, вређамо – онда сами себе изопштавамо из Литургије. Јер ми заиста верујемо да Бог не господари овим светом, па све морамо исправити ми сами и бити судије свима за све, осим за добра дела која се, је л’ те, ”подразумевају”.
Ево иде пост за који дан. Идеално време да се саберу приоритети и вежба захвалност кроз Литургију, а онда и живот. Да се изоштри вид и да се гледа оно добро у људима. Да се крене у подвиг љубави као жртве и тиме даје на балансу у борби са злом, да се никако не повлачимо из борбе. Да истрајемо колико можемо. Да кажемо хвала, Богу, па најближима, а онда и осталима.
Јер само тако пост није дијета већ борба са духовима поднебесија која има смисла, јер нас чини истинском браћом и сестрама.у Христу!
Е, мој драги оче Пеђа
и сами сте причали када сте дошли у Србију како нисте смели да се крстите јавно.
Како је свако зло због неког добра, то се надам да ће и ово зло окренути људе вјери, а у Србији свега има осим вјере, на жалост.
Поздрав из Српске Републике
Оче, пратим твоје говоре и све што радиш за да нам очи отвотиш и дивим се твојој снази у издржљивости. Ти који су звиждали и вреџали Митрополита ја сам сигуран да и сами не знају зашто па нек им Бог Свевишњи опрости, а ти само полако и храбро. Поздрав из Македоније…
Диван и поучан текст оче као и увек ја могу да додам само да ако нисмо хришћани увек и у свакој прилици онда нисмо никада и нигде!
Molim se da vam Bog podari neiscrpnu snagu da nam kad god zatreba lupite šamar pravoslavnog vaspitanja. Neće nam biti bolje dok sebe ne preispitamo, druge razumemo, a najpre se pomolimo. Nek Bog podari još mnoštvo ljudi koji će tako inspirativno pričati i pisati kao vi, da nam bar mlađe generacije uzrastaju uz veru i prave vrednosti. Srećno i hvala.
Оче, време је да се као народ погледамо у огледало. Ја имам довољно година да се сећам да су и патријарху Павлу звиждали и да су митрополиту Амфилохију свашта по медијима спиновали… Ми смо на жалост на том духовном нивоу. Али биће боље ако људи којима је стало до хришћанског духа истрају и сведоче веру не губећи наду и да не упадају у реакције на све што се дешава. Јер ми често упадамо у зло реагујући на зло… Нек Бог благослови ваш труд и не одустајте од ваше борбе јер има ефекта само ми превише очекујемо од наше хришћанске прошлости јер ипак ми одавно нисмо више хришћански народ
Хвала Вам оче за љубав коју нам пружате у овим тешким временима. Нека Вам Бог да снаге да се Ваша реч још јаче и даље чује и да дотакне сва охладнела срца! ♥️
Ономад сам гледао видео кад је народ почетком деведесетих звиждао блаженопочившем патријарху Павлу…
Velika nepravda vlada na žalost ,dragi naš Oče . Molim se Bogu da prosvetli sve nas i da nam u ovom ludom vremenu sačuva pamet , da nas uputi na pravi put .
ХВАЛА ГОСПОДУ БОГУ,ОЧЕ ПРЕДРАЖЕ ТЕ ТАКО ИСКРЕНО СВЕ РЕКОСТЕ О СВИМ ДЕШАВАЊИМА…ХВАЛА ВАМ!ЖИВЈЕЛИ!
Slava Bogu na svemu ❤️
Хвала оче, хвала на овим речима. Овај текст,треба да буде доступан свима,и сви да се погледамо у огледало, срам нас било. Свака реч Вам је кљо мелем на рану, јер не вреди нама малима да причамо и покушавамо нешто рећи,јер ми смо глупи и немамо појма како све функционише. И онда нема довољно снаге,бар у мени,да се изборим са тим језицима.
Жао ми је због јучерашње срамоте , јер нико неће рећи,то је неколицина,него то су Срби из Србије, вређају нам нашег Митрополита.
Праштајте оче, мени првој ,јер нисам довољно паметна да се супротставим свима који лоше говоре о нашем Патријарху,па онда и свим осталим црквеним великодостојницима. Жао ми је због свега што се ради против наше цркве. Молим се Богу да се народ врати вери и да се освести. Слава Богу и хвала,што има народа сваки дан,све више на литургијама.
Hvala vam dragi oče na ovom tekstu. Molim Gospoda da se više kao narod ne delimo. Ne znam kada ćemo shvatiti da nas jedino molitva i Sveta Liturgija mogu ujediniti i da od posta i molitve ne postoji jača borba. Ja se najiskrenije divim našem Patrijarhu, šta god neki govorili i pisali o njemu, jer on je sam od Svetoga Duha izabran i na meni kao i na svima je da se molimo i za njega, da mu Gospod da snagu. Divim mu se na svemu što i on sam nosi na svojim leđima već duže vreme, ali on taj krst nosi dostojanstevno. Mitropolit naš dragi svakako nije zaslužio onakve scene. Ako je nešto zaslužio to je da bude pominjan u našim molitvama. Dobar je i jak naš Mitropolit, zato je i tu gde jeste.
Drago mi je što ste spomenuli situaciju sa Vujadinom. Svi su se sladili člancima, onim rekala-kazala bez da se iko zapita da li je to istina, a sve i da jeste prvo nije naša stvar, a drugo kako uvek zaboravimo na ono “neka baci kamen onaj koji nije grešan.
Praštajte meni grešno oče i pomenite me u svojim molitvama.
Svako dobro od Gospoda želim Vama i Vašoj porodici. Pa da u predstojeći post svi uđemo mudriji i bistrih glava.
Добри наш оче Пеђа,хвала на дивним ријечима које непресушно излазе из уста правог пастира.Пишем из Ц.Горе,тешке,напаћене….и даље су нашем народу овамо уски путеви,борба непрестана….Знамо ми оче драги наш да су звиждали лоши људи,лицемјери,а зна то и наш Митрополит….не брините.Ми смо овамо навикли на све и свашта.Ваша нас љубав бодри и грије,тешки су удари на православље.Оно што наквише боли нас овамо,рана која не зацјељује је што нас на силу одвојише од мајке Србије,нисмо ми то оче гласали,отели су нам државу,али срце наше и душу отети не могу.Млађе генерације се не дају,дишу српством,не брините,научили смо их и много су од нас одважнији и храбрији.Ми смо оче,не братски народ,него исти народ и уз Божију помоћ опет ћемо бити у истој држави.Тежак ће то бити пут,али ако будемо ваљали даће Господ….Пуно вас волимо и поздрављамо и држите се оче наш јер нам пуно значите.
Јелена из Никшића.
Оче, пратим Ваш рад и труд и хвала Вам што оплемењујете наш народ, камо среће да се наш народ више колективно окрене Христу и његовим начелима, па да нас Бог чува и да нам све иде од руке. Тешка су сва времена, али данас се народ окренио сам себи и свако само себе гледа, а то нам добро неће донијети.
Slava Bogu za sve, hvala vama oče što ste tu da nas podržavate i vodite vašim primerom da budemo zahvalni i u ljubavi prema Gospodu i bližnjima. Da vam Godpod da snagu u vašoj borbi za sve nas, blagosloven i bili i vaša porodica.
Поштовани оче Предраже, прочитао сам све коментаре срџбе и беса избачене испред СНП у Новом Саду оно вече на каналима који су преносили дешавања. Не би требало то да чуди ни Вас нити било кога другог. Као да сви превиђамо количину плиткоумности, незнања и злобе које владају људима. Оне погрде и псовке не може да изговори или напише разуман и верујући човек, сам пакао кроз њихова уста вришти и истреса срџбу на тастатуре. И када им је предочено у каквој се заблуди нађоше и када се они у чије име галаме оградише од онаквих скаредности исти ти починиоци и даље осташе на позицијама срџбе и беса правдајући своју незнавеност. Једни атеистичког други секташког верског опредељења, трећи по задатку дискредитације покрета који протестује.
Радећи свој посао 20 година стајах лицем у лице са таквима, спречавајући да њихови вербални испади пређу у физичку манифестацију. Тешка је то прича и потпуно одсуство адекватног медицинског и психијатријског третмана. Не може се позивати на разум и човекољубље тамо где разума нема.
Učinili ste, i činite koliko možete.Umorni ste, pustite Gospodu da nosi Vaš krst.
Slava Bogu za sve, hvala vama oče što ste tu da nas podržavate i vodite vašim primerom da budemo zahvalni i u ljubavi prema Gospodu i bližnjima. Da vam Godpod da snagu u vašoj borbi za sve nas, blagosloven i bili i vaša porodica.
Честитом Митрополиту Јоаникију је јуче упућено извињење – нека му је хвала што је стао уз нашу Младост.
Драги оче Пеђа,мој у Христу уснули отац је нама,деци говорио”Децо моја,ушло зло у људе.”Нисам га тада разумела,а сада са 54 године живота,јако добро разумем његове речи.Пратим Ваш рад од почетка,видим шта покушавате и то Вам за сада добро иде.Нека Вас Бог сачува на том узаном путу којим сте кренули.Немам речи за јучерашњи догађај са Митрополитом Јоаникијем,сем ових:када нам наш Господ Бог није био свет док је ишао по земљи,када смо га пљували,шамарали,бичевали и на крају разапели невиног на крсту,како онда можемо подржавати наше црквене великодостојнике-ни они нам нису свети што се из јучерашњег догађаја види.Докле ће нас Господ овакве трпети-не знам,али бих волела да што пре дође и направи реда на његовој творевини,да одвоји жито од кукоља и да завлада вечни мир.Дотле,остаје нам да онај ко хоће и може да свој допринос очувању људскости и човечности.Пуно поздрава и нека Бог чува Вас и Вашу дивну породицу❤️
Оче, хвала што сте реаговали. Бог да нас све умири, уједини, сједини, у љубави, молитви, праштањима и разумијевању. Поздрав из Подгорице.
Slava Bogu i hvala za sve a Vama oce Pedja sto propagirate ljudskost a mnogi su je u ovim surovim vremenima izgubili.Crkveni velikodostojnici se trebaju postovati.