Крштење је нешто посебно! Како то страним народима и објаснити? То је као први испит родитељства али и захвалност Богу на дару живота којем смо ми дали име и волимо га свим бићем својим.

Тако нешто нежно, мало, уводећи у свет одраслих и лукавих, доводимо пред Господа и завапимо Му: “Чувај га, Боже!” И ето речју свештеника и кума или пак онога који се крсти, ако није беба, земља постаје небо! Даје се породични завет да ћемо остати доследни томе шта изјависмо! Завет над заветима чије нас испуњење води у живот вечни, а неиспуњење у огњено језеро.

“Идите по целом свету и научите народе крстећи их у име Оца и Сина и Духа Светога” је послушање онима који крштавају и који треба да се крсте. Толико то Бог озбиљно схвата да на крштењу опрашта све грехе ономе који се крсти и као други поклон на крштењу дарује једног од својих анђела да га води и чува кроз живот. Дакле, родитељи, кум, анђео чувар – сви имају исто задужење, а то је да то дете изведу на прави пут кроз живот, даље од лажи. А Господ каже: “Ја сам пут, истина и живот!”

Велика је тајна Бога и човека, али без крштења нема спасења.

Замислите једну велику силу као биће које својим помислима може да сможди сваку твар. Рецимо, наш универзум, само ако помисли, неће више постојати. Моћно биће које је некад било херувим, а сад је пали херувим, тј. ђаво. И тај исти непомјаник стоји испред бебе и не сме јој ништа. Не зато што је беба јака, већ зато што је Христова! Колики је то дар и заштита?!

Највећи број оних који су запоседнути демонима су управо они у које је ђаво ушао док нису били крштени. У свим осталим случајевима људи су морали да се одрекну крштења, па тек онда ђаво улази у њих.

Како се одрећи крштења?

Греси или добра дела су начин на који ми потврђујемо коме служимо. Ако човек свесно греши и чини зло, он не може рећи да је Божији. Зато се константним грешним животом и одласком код врачара и магова човек одриче Бога и свог завета да се “сједињује са Христом”, анђео се склања и демон улази. Онда је мука какву зна само породица и тај у кога ђаво уђе. Посиса ти сваку радост, чула ти се измене, топлота изгуби, жеља за животом утихне, страх се појача – те човек постане свестан тог пакла одакле тај и долази.

Дакле, бити син или кћер као наследник Царства Божијег је дар једнак дару рађања. Кад се човек роди он је постао биће из небића, али кад се крсти он то биће постаје за вечност.

Можемо рећи да они који нису крштени живе у Старом завету, док су они који су крштени изабрали да буду део Новог завета Бога и човека управо кроз Самог Христа, тј. пост, молитву, добра дела, радости љубави, вере и наде и то све крунише сједињењем са Христом, тј. са Причешћем.

То човека чува вечног пакла и мука у којем су смрт жеља и маштање које није могуће. Кад би људи знали колико се демони плаше пакла, гребали би да се спасу како знају и умеју. Уместо тога, зановетају се овим светом који ће сигурно проћи сопственом смрћу!

Крштење је усиновљење! Зато се каже у молитви крштења да они који се крштавају ”постану синови и кћери наследници Царства Божијег”, а где ћете већег смисла него да ваше дете од малена задојите спасењем и вечношћу. Онда се не бојте, јер они живе и после смрти и то у заједници свих Божијих.

На нама је да их научимо да остану доследни обећању. Да са родитељима иду у цркву и причешћују се. Да посте помало, да се навече моле и да знају да, шта год се деси у животу, да је Бог уз њих. То је смисао родитеља.

Запамтите мајке једну ствар: Кад год своју децу оставите да спавају и пропусте Литургију, као да сте их сахранили! Господ је дошао у ваш град/село и позива вас Себи, а ви останете код куће или децу оставите јер вам је ”жао да их будите”. Нека спавају кад се врате, али ЛИТУРГИЈА СЕ НЕ ПРОПУШТА!

Заиста вам кажем да ће Господ склонити све препреке да дође до Своје деце и да их спасе. Немојте родитељи да ви постанете та препрека да Бог мора ваше дете да спасава од вас!

Од мене не морате да запамтите ништа друго осим две ствари (које се чак и римују):

ЛИТУРГИЈА СЕ НЕ ПРОПУШТА!

БРАК СЕ НЕ НАПУШТА!

Остало како хоћете и можете. Ово двоје испуните и видимо се у Рају!