Ретко који певач се усуди отпевати а капела као што је то урадила Јелена синоћ на свом концерту. Но ово је било више од певања. Ову песму Јелена пева свом покојном оцу. Дозива га. Јада му се. Говори му да га воли и да јој недостаје.

Ех, драги моји… Колико год да одмакнемо кроз време или посао, колико год да успемо, увек и непроцењиво знамо да су наши најближи наше највеће браго и успех. Да сваки минут проведен са њима није бачен и потрошен. Да стрепимо над даном када ћемо бити раздвојени и када ћемо кроз живот морати да идемо без оних које волимо али са надом да ћемо се поново срести у Царству Божијем. Тако, заправо, ходимо кроз живот без потпуне радости јер смрт следи, али и без очаја јер васкрсење следи. Ако мало боље размислимо на крају ће Христос победити сваку тугу жал и бол. Узеће се од нас онога дана када у вечност закорачимо и видимо оне које волимо тамо. Зар таквог Бога, који нас окупља у вечности, нећемо славити?

Ово, како је Јелена певала је баш то. И туга за њим што га нема и радост што ће се поново видети.

Видели смо се после концерта у соби за гардаробу и плакала је као девојчица говорећи како није планирала то да пева али није могла да је не отпева. Ми који смо то знали плакали смо са њом, а поготово ми који смо већ сахранили своје очеве. Сузе исцељују!

А нема већег смирења него признати своју немоћ, заплакати и Богу запевати. А тиме нас је Јелена синоћ почастила! Хвала ти, Јелена, за ово! Рекла си шта имаш и мом оцу у моје име!

Нека нада на заједнички живот вечни буде са свима нама, као залог Христовог Васкрсења и обећања!

Христос Васкрсе!