Не постоји обавезујући услов за Причешће осим крштења. Но ако у Светом писму не пише јасан услов осим крштења, то не значи да свако може да се причешћује како хоће.
Причешћивати се је начин живота. Они који иду у цркву сваке недеље и на сваки празник су црквени људи, чији је начин живота подвижнички. Постимо кад год се пости, трудимо се да смо добри и кад није пост. Молимо се и ван храма кад нисмо на Литургији, гледамо да се кад погрешимо и схватимо да смо погрешили исповедимо и покајемо, што је опет процес. Трудимо се да опраштамо једни другима и да ширимо реч Христову.
Ово важи за сваког члана Цркве Христове, од детета до Патријарха. Није ни свако на истом нивоу, па не можемо осуђивати неког што иде у цркву и причешћује се, а грешан је. Сви смо грешни, неко мање, неко више. Битно је да се трудимо.
Црквени живот налаже сваком хришћанину православном да пости сва четири поста цела, и сваку среду и петак осим трапавих седмица, и да интезитет телесног и духовног подвига договори са својим надлежним свештеником који је његов, тј. духовник целог дома. И да сваке недеље ОБАВЕЗНО долази на Литургију и причести се! Дакле, свако ко живи тако, члан је Цркве Христове и достојан је Причешћа, јер га Господ удостојава Тела и Крви Своје.
Проблем је двојак што су људи збуњени:
Имате вернике који не посте целе године већ повремено, те се за такве уводе “строжија правила”, јер нису редовни. Зато и иду на исповест да исповеде зашто нису редовни и да постану редовнији, и “обавезан” пост на води у трајању од шест дана. Дакле, ниси целе године ту, и сад ћеш бар малим делом то надоместити. Но, ово није исправно. Ниједан свети отац апостолског времена не би такве уопште примао у Цркву и заједницу, јер је то ниподаштавање. Да, добро сте чули. Није ниподаштавање кад постиш 230 дана у години и идеш сваке недеље у цркву, већ то кад дођеш два пута у години, испостиш телом шест дана, исповедиш се, и онда је све у реду. А ми смо будале онда што смо редовни у телесном и у духовном подвигу…
Лаж је и обмана ђаволска да је причешћивање сваке недеље грех и млако хришћанство. Ми треба да смо спремни на сусрет са Христом сваки дан, а не двапут у години.
Управо ту долазимо до другог проблема, а то су “строги” духовници, који захтевају пост од шест дана на води и исповест и причешће само пар пута у години. То што они уче, јерес је хришћанска. Непоткрепљена Христовим и апостолским учењем. Глуматање строгости, а у ствари учење и суделовање у немару, изговорима и подилажењу слабоумних и лењих. Такав поглед нас учи да човек кад испости шест дана на води и исповеди се, да је достојан Причешћа. То је ритуални и магијски приступ вери, најблаже речено фарисејски, који нема поткрепе ни у једној речи Господа ни апостола, и то доводи до збуњености људи и поделе стада Христовог. Ти “ученици” таквих духовника непрестано нападају друге свештенике и вернике не би ли оправдали то гледиште. Познаћете их по мржњи њиховој, пљувањима и нападима.
А да не буду само моје речи, то ћу вам доказати, а ти “строги” духовници нека ме демантују!
Сваки свештеник, и владика, и Патријарх, од почетка до краја дана православних на земљи пости кад се пости и мрси кад се мрси (изузев оних који су уз благослов свог духовника узели на себе већи подвиг поста) и сваке недеље причешћују себе прво. Дакле, ако је субота мрсна (ван поста), сваки свештеник и владика ће ту суботу мрсити. Неки неће јести месо ако су у манастирима, али ће јести сир и јаја, и у недељу ће се на Литургији причестити.
НИКАД није била Литургија да свештеник, владика, Патријарх или ђакон је служио Литургију, а да се није причестио. И ово је дефакто чињеница! Дакле, по ком основу он од народа тражи да пости шест дана на води и да се исповеди?
Имате манастире где се Литургија служи сваки дан – да ли свештеници ту посте нон-стоп на води и исповедају се сваки дан?! Глупости.
Ко год је имало био у манастиру зна да се они понашају по типику поста и мрса, причешћују се сваке недеље, а исповест је обавезна пар пута у години: најмање једном у посту и повремена кад неко осети потребу за тим.
Дакле, пост од шест дана на води и обавезна исповест важи само за ове “падобранце” који дођу у цркву пар пута у години. А свима осталима је пост, исповест, подвиг и сваконедељна Литургија начин живота.
Зато је нама циљ да наша цела нација, а после и свет, постану црквени, увек морални, увек у посту и молитви, увек у подвигу, са свим својим гресима и питањима – али у заједници и на Тајној вечери сваке недеље кад славимо “недељни мали” Васкрс.
Сложићете се да је то много теже и напорније него ли два пута у години “спремити се за причест” – како у ствари ђаво учи људе, а тако је немогуће бити спреман за Христа.
Шта је онда теже? Шта је строжије?
Зато ви који нисте у посту сваког и целог поста, и средом и петком током целе године, одласцима у цркву једино сте обавезни да пред свештеником на исповести дате одговор зашто то нисте! Где сте и шта радите кад се не “спремате за причест”? И како радите на томе да постанете ажурнији у испуњавању дате заклетве на крштењу да ћете бити сједињени са Христом?
Ми свештеници смо литургијско свештенство, а народ је царско свештенство. Вера нам је начин живота, а не ставка на годишњој “то до” листи коју чекирамо кад исту обавимо, па ајд сад назад на прославе, петком на сплавове и пијанке до зоре, док не дође време за мараму и “припрему за причест”, како то народ жаргонски зове. И ко је ту лицемеран?
Ко има уши да чује нека чује!
Супруг и ја постимо редовно. Ја сам редовни ја у цркви, кад год неко од деце није болестан. Исповедам се кад осетим потребу… И након разговора са нашим свештеником, причешћујем се редовно. Али ми је често непријатно, јер има људи, породица које су редовно на литургији а чак не дају ни малој деци да се причесте ван поста. Некако кад станем у ред па видим те малце, срце ме боли и мислим па зар сам ја или ико други ту достојнији од њих?
Бог да поживи Оца нашега Пеђу.
Redovno imam komentare od strane ljudi to sto “stalno” postim, nekad negativni nekad pozitivnj.
Ovaj tekst je odgovor na sva ta “pocetnicka” pitanja u vezi sa postom i pricestom i ako Bog da da se ovaj tekst odstampa i zalepi ispred svake crkve i manastira i da se u skolama u svim razredima jednom po polugodju iscita na casu veronauke, mozda bi imali nekog pomaka i probudili u ljudima svest, rizik je da oni sto su isli jednom godisnje u crkvu da ne idu ni jednom, ali mnogo veca dobit da oni sto su radi da idu i misle ma ne mora se to stalno to ides kako oces niko ti nista ne kaze. Njih mozda trgne, osvesti i uvede u crkvu onako kako je zapravo jedino ispravno
Помаже Бог. Лепо сте рекли Оче. Познати су и мени ти “строги” верници што проповедају чак да се сме само причестити ако се постило на води недељу дана пред причест. И такође да је довољно постити прву и задњу седмицу на води током поста а ово остало “нема везе”. Чиста срамота што неки људи себи дозвољавају. Вама свака част!
Hvala vam na ovome oce
Veoma poučno
Јако лепо објашњено.Доста људи не зна па чак и осуђује мирјане који се сваке недеље причешћују Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа.Кажу причешће максимум 4 пута у току године,тј у сваком посту по једном.
Помаже Бог оче!
Хвала Вам пуно на овом тексту, који унео светло, не само у мом размишљању, већ верујем и код многих других. На здравље и спасење свих нас овај пост❤️☦️
Напокон сам разрешио дилему која ме одавно мучила. Редовно сам постио у току целе године и био сам у недоумици да ли морам да постим на води шест дана да бих се причестио. Добијао сам различите и осговоре. Хвала оче
Slazem se u potpunosti
Pomaže Bog Rode moj!
Nisam nešto pismen ali volim da čitam, tako da i ovaj tekst sam pročitao i on mi je pomogao u sagledavanju svega što radim i vidim druge šta rade.Da nebi pisao roman biću kratak. Rođen sam u vreme komunizma koji je tada već bio 31 godinu na vlasti. Tako sada sa ove distance vidim koliko su više znali o veri moji baba i deda nego moji tata i mama a sada hvala Bogu moja porodica ide ka dobrom putu da budemo vernici kako treba. Svaki put kada sam na liturgiji u Konarevo, Studenica ovde u Frankfurt gde god budem u našim svetinjama radujem se mladim ljudima na liturgijama.Tako da ovaj vaš tekst Oče Predrag pomaže da se još više osnažimo u veri Hristovoj i nastavimo da se trudimo da budemo bolji da BUDEMO LJUDI
Свака част и хвала на овако јаким аргументима! Причао ми је један човек како се раније исповест вршила јавно пред другим мештанима села и како то тако и треба да се ради. Онда сви знају тачно ко је шта урадио. Чак су и полицајци дежурали да би утврдили кривичне случајеве. Ја сам му рекла да је то онда народни а не Божији суд и да таква исповест нема везе са вером. Он је један у низу који заговара “припрему за причест”.
Лепо Оче од вас што нам објашњавате, многи не знају, не знам ни ја доста тога. Постим све постове велике, среда и петак. Ево сад сам се нешто прехладила , свака ме коска боли, и нос ми цури. Постим, поподне сам требала да идем на исповест, па у недељу на причест. Изгледа да морам да прескочим, јер сам баш малаксала. Идем у цркву св Марко која је огромна и врло хладна, чак и кад је пуна (а пуна је недељом) доста је хладно одоздо плочице. Можда неком није, мени јесте. Прескочићу ову недељу, како ћу то решити са духовником не знам, ал ето , човек не може да планира кад ће се разболети. Лично ми је много жао, волим да присуствујем литургији, моја душа чезне за причести, никад до сад нисам била у оваквој ситуацији.
Хвала вама на многим објашњењима. Ни један свештеник нема времена за никакво објашњење, све што ме занимало, од вас сам сазнала. Слава
Хвала оче Пеђа на објашњењу,јасно као дан.
Одличне идеје.
Ево јс нисам знала како треба. Слушала сам једног свештеника који каже да ,,не треба често прилазити чаши”
па сам била поколебана и почела сам рјеђе да се причешћујем
Pomaže Bog!
Veliko hvala na ovim rečima, koje nam otvoriše oči, ali i put prema Bogu.
Бог помогао.Сад полако схватам,хвала оче Пеђа.
Ti si car
Hvala oče.Na zdravlje i spasenje bio post vama i vašoj porodici.
tekst je za svaku pohvalu. ovo sve vidim kod mene nedeljom na liturgiji. pogotovo u prvoj sedmici posta ili kada odaberu sedmicu koja im odgovara.
Zahvalna Sam Gospodu Bogu sto mi je otvorio razum da kroz Vas Vase reci dobijem hrabrost da ispovedim svoj Greh I zamolim Gospoda da mi oppositi. Moja borba je trajala 10 godina sama sa sobom tugom I strahom,I jednog dana Sam cula vas glas , I vase reci su mi dale snagu da se vratim Crkvi i nadjem sebe.
Hvala Vam sto postojite.
Hvala Gospodu Bogu za milost .
Bog Blagoslovio Vasu Porodicu.
Pozdrav is daleke Australije.