Добри наши…
Ево устајемо полако и спремамо се за пут назад. Синоћ је био меч. Мени све страно и невиђено. Присуствовати таквим мечевима је било нешто ново за мене. Искрен да будем, није ми било право да гледам како неко кога волим улази у ринг и бори се. Не гледаш га као неког тамо страног него као свога.

Посебна врста емоција. У секундама погледи све говоре. Његова жеља да нас не осрамоти и да испуни очекивања свих нас је велика, што ту тешкоћу заправо појачава.

Ово је трећи дан како смо овде. Путовали смо четири дана, ствари нам изгубили и синоћ пред меч нам стигле. Ухватила нас је временска разлика, те сам ја јуче једва стојао, не знам како је он уопште изашао у ринг. Заиста тежак пут и јако искуство. Меч је трајао скоро две рунде где је противник победио једним ударцем.

Може човек бити спреман колико год, али тај један ударац се свакоме може десити. То је бокс. Сви борци који су били овде у хотелу и који су дошли са стране су синоћ изгубили. Сви су се спремали и дошли заиста од далека, из целог света. Било је ту свега, али о томе ћемо други пут.

На нама је да подржимо Миљана и да га вратимо његовој породици и да настави озбиљније са тренинзима, кад је већ изабрао тај пут. Доћи ће и његово време.

Но, победио или изгубио, он или ми, важно је градити тај однос са Богом, прихватати са смирењем све што нас задеси и наставити даље. Јер, на крају крајева, у Царству Његовом неће бити ни бокса, ни фудбала, ни мајстора, нити било каквих каријера. Ако смо само то у животу, онда нас тамо бити неће. Све те силне каријере су само пут ка Богу и вечној заједници са Њим. То је једина истина која је важна. Зато Господ помаже нама и у том боксу и у том фудбалу итд. Јер ако то волимо и не поставимо то изнад Бога, онда је то наш пут ка Њему, и осталих који за нама тим путем иду.

Већина спортиста кад млади заврше каријеру постану депресивни, па се разводе или се покушавају вратити назад јер ништа друго не знају, јер им је то, тај спорт, постао бог. И кад си им то узео – они не знају шта ће.

Бог увек на првом месту, па онда иде ,,хвала ти Боже и за породицу, спорт, каријеру, кућу и ауто, њиве и ливаде, здравље итд.” Једног дана само ће бити Бог и ми са Њим. Е то треба градити и то треба тренирати, па онда све остало.

Моја улога у овом путу је била баш та. Исповест, молитва, созерцање – али и радост и подршка. Слава Богу на свему.

Хвала Њему али и Миљану, Леонарду и Филипу који су ме повели, слушали али и свачему научили.

Хвала вама што сте ових пар дана трпели причу о боксу која је у ствари прича о Миљану који се покушава пробити у највеће боксере на свету и све нас начинити поноснима, а превасходно своје родитеље, супругу и малог Никшу.

Ми смо на њега поносни, и то сам му рекао, победио или изгубио. То не мења нашу љубав према њему.

Такође да се захвалим и нашим Србима из Монтреала који су нас синоћ бодрили и помагали.

Слава Богу за све…