Човек је твар. Створен од материјала из природе и душе коју је Бог удахнуо. Када је материја, прегрешењем Адама и Еве отпала од Бога, онда се вратила у своје небиће. А то значи да без Бога човек је буквално НИШТА! Не постоји и нема га.

Из велике љубави према човеку, Друго Лице Свете Тројице, Син, се оваплоћује у Богородици Марији. Мајка је жена, тј. земља, а Отац је Дух Свети, тј. Бог. Рађа се Богочовек, Господ наш Исус Христос.

Поживео је свој живот на земљи у свему сличан са људима осим у греху. Једини је Он био безгрешан. Лечио је, помагао, опраштао грехе, истеривао демоне, васкрсавао – и за све то људи су Га из зависти мучили и разапели на крст.

Да се ту прича завршила Његов долазак не би имао никакав утицај на наше животе. То би била још једна сократовска прича. Али будући Бог – не беше могуће да Бог буде држан у смрти, Он васкрсава. Кад је Васкрсао Исус, са Њим је васкрсла и човечанска природа коју је узео при рођењу. По свом Васкрсењу Он отвара врата Раја поново за људе и тако Својим Васкрсењем све из небића преводи у биће. Поново се рађа цело човечанство.

Шта то значи?

То значи да је круна наше вере Васкрсли Господ. Наша вера је Васкрсење до којег се долази путем крста, тј. страдања, али нећемо сад о томе.

„Узалуд је вера наша да Христос није Васкрсао“, наглашава Свети апостол Павле.

Дакле, суштина наше вере је Васкрс! И ту нема расправе.

Зато је АПСОЛУТНО НЕДОПУСТИВО да неко ко се представља као православни хришћанин на Васкрс не дође у цркву!

У апостолско време и све до деветог века, па и дуже, ко на Васркс не би дошао у цркву на Литургију и Причестио се, тај више не би био члан Цркве, тј. крштење би му било поништено. Чак би сте се фрапирали када би прочитали да су Свети оци на Сабору написали каноне који кажу да ако се не дође на сва три дана на Васкрс у цркву, да се ти хришћани одлуче од Цркве. И ван тих веома значајних дана ако се пропусте три везане Литиргије, тај верник више не би био члан Цркве.

Свака недеља је црвено слово и зовемо је мали Васкрс и зато се сваке недеље иде у цркву и поздрављамо се речима: „Христос Васкрсе“, „Заиста Васкрсе“. То није измишљотина нити новотарија. То говори сама служба која је писана пре више од хиљаду и по година. Тропари су Васкрсни, отпуст је Васкрсан, на бденију суботом навече чита се Васкрсно Јеванђеље. Дакле, типиком је цела служба Васкрсна.

Сад се можемо питати колико би по тим канонима, који су још увек активни, данас уопште било хришћана? По некој статистици мање од 0.1% у Србији иду сваке недеље у цркву. У последње време захваљујући активнијем присуству свештеника на друштвеним мрежама, медијима – види се да су људи кренули у цркву и то се баш осети, али је и даље на нивоу статистичке грешке.

Зато се мора причати и подсећати да ЗА ВАСКРС СВАКА ПРАВОСЛАВНА КУЋА МОРА БИТИ НА ЛИТУРГИЈИ! Без изузетка! Једино место где се то заиста упражњава је Република Српска где за Васркс, рецимо у Требињу, свештеници из дванаест путира Причешћују сатима. Дакле, све што је православно је тог дана на Литургији.

Е сад… Код нас посебно искушење се дешава када Први мај, који је суштински комунистички празник, падне у последњу недељу поста. Последња недеља поста је најстрожа у целој години. Страшна и тужна. Тада људски род убија Бога по други пут, ако можемо тако да кажемо. Дрво живота је нападнуто, али Дрво живота које је расло у Рају чији плод једемо јесте Исус Хростос којим се Причешћујемо, не може бити убијено. Овај пут не може се ускратити Бог човеку. Други не може. Као што је Адам ускратио нама.

И шта онда добијемо?

Да људи морају да бирају између роштиљања у природи прослављајући комунистички празник рада или веру у Васкрсење и пост у најтужнијој недељи у години. Будући да смо ми више сујеверни него верни, лако одбацимо пост и прихватимо роштиљ. Код нас се на крају крајева, обрни окрени, све своди на храну.

Ајд, нек је и тако, али има време када се једе, а када се не једе.

Зато је неопходно да подсетимо на чињеницу да свако ко се изашњава као православни Србин НИКАКО НЕ СМЕ МРСИТИ ПОСЛЕДЊУ НЕДЕЉУ И ДА НЕ ДОЂЕ НА ВАСКРС У ЦРКВУ! Кад се већ не долази током године и кад смо ми толико снисходили људима – тад не смемо!

Закључак је следећи:

У Београду имате много несрба и неправославаца који гурају неку причу да вера затупљује народ. Финансирани и подржавани са Запада све више то пропагирају. И наравно да има реакција на ово што ја пишем и што Црква позива столећима. Али ја ово не пишем себе ради, јер ми то знамо, већ управо народа ради. Не дајте се завести змијиним обманама. И даље је јабука пред нама као некад пред Адамом. Нећете изгубити ништа ако последње недеље будете постили и не одете на тај фамозни роштиљ. Идите на Васркс! Идите друга два дана! Али последње недеље поста НИКАКО!  Те недеље се ништа готово нe jeдe. Последња три дана се не једе већ само помало воде пије…  А ми би роштиљ. Славимо земљу…

Па бре, када би по нашим делима неко гледао шта је наш Бог, верујте ми да би рекли да ми живимо да би јели и да је изнад свега прасе! То је чињеница.

Зато вас позивам, вас православне, али и вас који желите то бити, да се крштењем, постом, љубављу припремико за највећу Литургију, Литургију над свим Литургијама, за најсјајнију икону Царства небеског на земљи, а то је Васкршња Литургија.

Поздрављам вас тако тим најрадоснијим хришћанским поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!