Најтужнија наша песма – Ђурђевдан, настала је 6. маја 1942. у вагонима смрти, где су се од Сарајева до Јасеновца превозили људи у логор. Толико је било људи да је велики број умро у тим вагонима смрти. Песма Ђурђевдан је први пут отпевана од стране једног измученог логораша, а после и од стране свих у вагонима.

Не говорим о злу у свету, зато немојте ни ви. Причам о томе како, захваљујући Христовом Васкрсењу, све жртве имају смисла, и како они не иду у смрт већ у вечно Царство Божије. То је тако – веровали ми у то или не!

Неки ће за живота веровати, а неки тек по смрти ће се уверити. Но по смрти време је истекло и касно је да се било шта промени.

Песмом у смрт! Не, не… Песмом у вечност! И то баш на дан када се ми молитвено сећамо Светог Великомученика Георгија. И ето Светих српских Великомученика Јасеновачких!

Будите опрезни са овом песмом! Она је више молитва литије наших у вечност. Једна народна литијска стихира која служи да нас подсети шта је пролазно а шта није. Учите децу своју да разумеју ову песму. Премудрост!

И ето, ове године тај Ђурђевдан и Јасеновачка песма и Васкрс падају у исто време. Тако нас Бог подсећа да свака жртва има смисла захваљујући Васкрсењу Господа Исуса Христа. Наш подвиг, наше жртве, наше деловање није више бесмислено, јер нас је у томе усиновио Христос крстом и гробом Својим, тако да сваки хришћанин може само да се нада добром животу и доброј смрти јер Васкрсење следи, а потом и коначно ослобођење од мука, жалости и бола.

Бољу мученичку смрт од њихове нећемо имати, те нам зато остаје само “добар живот”!

Живите у славу Божију и наших Светих мучених предака!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!