Свештеник и јесте кум! И више од тога. И свештеник и кум су дужни да се моле Богу за оног којег су крстили, да се старају као духовни оци о кумчету, с тим што свештеник причешћује а кум не. Дакле, увођење у веру је молитвени чин али и животни процес.

Једном смо питали владику шта ако се деси да кум није крштен (што не сме да се деси, зато и прилаже крштеницу), да ли је дете у тој ситуацији крштено или не? Владика је рекао да је дете крштено јер је свештеник тај који крштава, али у том случају свештеник јесте и кум.

Дакле, све код нас почиње Причешћа ради. И чин свештеника, и крштења, и рукоположења, и венчања, и кумовања, и покајања, итд. Ако се изузме причешћивање онда све пада у воду и ништа од тога не постоји.

Крштење није неки знак који остаје на детету неким ритуалом, већ реч онога који приступа да ће бити део Цркве као Тела и Крви Христове! Ако се ми своје речи придржавамо и Бог ће се држати своје: “Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан!”

Све радимо ради сједињења са распетим а онда и васкрслим Христом. Суделоваћемо кроз живот у свему са Њим, а по смрти и у Васкрсењу.

Ово је суштина суштине! Ко ово зна и схвата он има све одговоре и разуме срж и циљ свог живота.

На крштењу се пева ова песма: “Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте!” То се пева када се иде у круг око иконе, док чинимо тако своје прве стопе као православни Хришћанин!

Како почесте тако и завршите! Како се и каже у једном прокимену на апостолу: “Заветујте се и испуните завете!”

Христос између нас, браћо и сестре!

(13.10.2022.)