Помозимо Јасеновцу. Заборавили смо на њега. А док и један Србин на свету дише, Јасеновац не сме да нема никог на Литургији! Монахиње које тамо живе и свештеници који тамо служе не смеју да немају и да гладују.

“Јасеновац је највећа српска голгота икада. Не смемо га се одрицати! А одричемо се кад заборавимо”, подсећа отац Предраг Поповић.

“Ово није позив на мржњу према онима који су себе у пакао самовољно одвели, већ позив на љубав према нашим сестрама, деци и браћи који су се тамо посветили, и на заједницу са њима кроз Литургију”, каже он, и наставља:

“Ово је позив свим свештеницима да најмање једном годишње одслуже тамо једну Литургију. Позив епископима и ђаконима на исто сабрање, али и целом нашем роду – да тамо дођемо и помогнемо колико год је у нашој моћи да се Литургијски живот у Јасеновцу одржи.”

На ово свето место је дошло седам сестара монахиња са Скадра и чине манастир живим. Али кад је отац био са породицом, спавао је у канцеларији, а жена и деца у сали на поду.

“Услови су им лоши, а то смо ми криви. Епархија издваја све што може, али са деветорицом свештеника у целој епархији на простору од 200 км2 то је веома тешко и исцрпљујуће.”

Управо из тог разлога, пријатељи и породица оца Предрага скупили су 430 хиљада динара и однели да им се нађе. Бар једну рупу да скрпе, па вајда.

“Ово је скретање пажње свима нама да ако не финансијски, онда Литургијски допринесемо животу у манастиру Јасеновац. Ако је неко мајстор, нек оде и нек поправи нешто. Момци могу да оду да помогну у сређивању као и девојке. Увек се може помоћи. Овим чинимо велики подвиг и добијамо благослов наших светих предака и самог Бога.”

Њиховим молитвама, Господе, спаси нас…

(на насловној слици: оци Драган Гаћеша (парох слатински) и Предраг Поповић)

Ј. П.