Испарчан сваког секунда, па минута, па сата, па дана, па недеље, па месеца, па године, па деценије и на крају вечности.

Тако је и свемир: од атома ка молекулу, па честици, па комадићу земље, па камену, па стени, па брду, па планини, па планети, па систему, па галаксији, па универзуму и на крају вечној васиони.

Размере су огромне и све ово постоји бесконачно пута у бесконачним паралелама времена и простора а и осталих димензија, као кап воде у океану, тј. зрно песка у бесконачности Божијој. Наука човеку показује колико је човек мало биће у бесконачности закона и немогућности, али и то колико је човек велико биће кад је све то њега ради створено.

Какав је то отац који деци својој створи оно што целокупно човечанство не може сагледати до краја времена? Превелика заоставштина свега њему дарована да, сагледајући ту никада сагледиву творевину, хвали Оца изнад свега. А на крају човек јури и продаје душу своју да купи стан или ауто, а власник је недостижног и несагледивог?!

Но, хтео сам нешто друго скренути пажњи вашој…

Ако немамо микроскопске очи да сагледавамо ситнице сваког дана, а немамо ни телескоп да добацимо до огромних даљина и година, онда бар себе научимо да будемо у времену на тој златној средини, али константно ширећи своје видике на ситно и на крупно. Шта то значи?

Многи људи броје године али година је скуп месеци, а месец скуп дана. Ајде да се научимо да гледамо живот као на дан. Видећете да у дану имате један људски живот. И тако скуп малих свакодневних живота чине један у глобалу.

Ујутру устанемо несвесни свог постојања у утроби ноћи. Будимо се. Откочујемо се. Покрећемо се. Док очи отварамо покушавамо да се сетимо данашњег плана. Прво и основно је кад се из смрти сна пробудимо и очи отворимо да уместо телефона заблагодаримо Богу. Кажемо: “Слава Теби Боже наш, слава Теби!” Док се облачимо, умивамо и перемо зубе читајмо молитве јутарње. Започињемо живот молитвом, тј крштењем, те се зато прво прекрстимо, па идемо даље. Јутро је као и живот до тридесет година. Загревање, планирање, обећавање и организација.

Онда дође подне и улазимо у пик дана, када је време да нешто привредимо, обећања и планирања остваримо – у ствари да покажемо ко смо и шта смо.

Верујте ми кад вам кажем да ће вас сваки дан проверити. У сваком дану ћете имати искушења којим ћете моћи показати колико сте ви човек од дела и речи. Провериће сваки дан нашу љубав, пријатељства, лојалност, истрајност, веру, кукавичлук, храброст, самоувереност, наду, очај, тугу, радост итд. Имаћете времена у том дану и сагрешити и исправити. И пасти и устати. Имаћете време да будете и кукавица и херој. И то све док не крене сунце да пада. Ту смо већ на шездесет година.

Битно је знати да у дану Бога стално носите са собом. Нека вам је при срцу. У молитви, песмама, књигама, видеима, разговорима, уму итд. Нека Га у простору константног размишљања али и решења нерешивих проблема. То је оно кад нешто не умемо да решимо па се обратимо родитељима за помоћ. Е па тако се Господу обратимо да то реши.

Дакле, смисао јутарње молитве је да кад је најврелији део дана Бога уз себе држимо. Зато смо Га ујутру и призвали. А онда…

Онда мрак почиње вечерњи, и крећемо од тих шездесет година ка ноћи где се човек на крају опружи, укочи, затвори очи и утоне у сан, тј. умре. То вече служи за созерцање и сагледање дана и онога шта урадисмо у њему. Читамо вечерње молитве и са молитвом на уснама заспемо.

Оно што се никако не сме десити, и то се морамо учити, јесте да неразрешене ствари остављамо за следећи дан!

Ако сагрешиш и у том дану се посвађаш са неким – не иди на починак а да му ниси тражио опроштај! Знам да је тешко, поготово кад је човек љут, али ако си био љут целог дана не носи у вече и на спавање са собом ту љутину. Младости приличи то, а не старости. А већ је вече и мрак се спушта. Све те боли од напорног дана, тј. живота. Старост тражи одмор. А најбољи лек је опроштај! Позови, пошаљи поруку, иди погледај га у очи, како год – али без: “Опрости”, не лежи у кревет. Ако баш волиш да нешто остављаш за следећи дан, онда нек то буде чврсто обећање да ћеш сутра бити бољи.

Пред спавање се опрости са свима. Реци им да их волиш, да ти опросте, па их загрли, па се молитвом Богу успавај и захваљуј Богу што лежете сви на окупу и што те је у данашњи дан сачувао погибељи, али и све твоје.

Кад устанеш, а Ти му опет захвали што вас је све васкрсао у нови дан.

Човек, ако живи педесет година, има на располагању 18 250 дана, тј. малих живота, а блесав се пита да ли живимо опет и да ли се опет враћамо. А омашио је двадесет хиљада живота све зато што је на живот гледао без наочара, слабим видом, незахвалан за сваки дан.

Научите себе да на живот не гледате као да траје осамдесет година, већ да траје шеснаест сати – колико човек може бити будан, активан и ефикасан.

Заиста вам кажем, провериће вас дан. Имате у њему места за бар једно добро дело. Нека нам то свима буде циљ: да у сваком дану учинимо једно добро дело. Не мора то да буде да неком дамо паре како људи мисле да то изгледа кад се чини добро дело. То може бити и загрљај и слушање нечије муке, и позив да питамо како је неко и још безброј варијација на тему. Некад учините и више добрих дела, да имате у буђелару.

Не желим да вас обесхрабрим, али у том дану и једном минуту човек некад зна да помисли више лоших мисли заредом. Па на крају буде осамнаест хиљада лоших мисли дневно. Да ли ће се једна од њих претворити у размишљање или дело – то већ зависи од Бога колико ће нас тај дан кушати. Зато се потрудимо да добрим мислима, речима и делима потиремо свакодневна сагрешења. Ако борбу са злом сведемо на тај ниво, видећемо колико се брзо човек пење према Богу. Све је у очима и начину на који гледамо на живот.

Веома важна напомена!

Данашње време нам је одузето мобилним телефонима – које ако не контролишемо узеће нам дан, недељу, месеце и године. Узмите дневну статистику па погледајте колико сте од тих шеснаест сати бацили у несвест времена. Изгубљено драгоцено време. Научите прво себе, а онда и оне око вас, како да контролишу телефон и садржај на њему, те рилсове у непрекидним мотањима које човека паралишу и одвајају од других.

Причам вам не са висине већ из прашине у којој се и сам налазим. У колотечини која се подвуче под кожу да се не примети. До понижења кад ме рођена деца опомињу да оставим телефон јер претерујем. Шокирам се схвативши да нешто не могу да контролишем.

Будите јаки и повратите контролу. Само тако можемо да победимо. Све остало је узалудно потрошен живот на “рандом” дане када су нам испали случајно добри или лоши.

Зато је мало изабраних а много званих. Ја не желим у вечности бити без вас нити пак да ви будете без мене. Зато вам и причам ово. Да заједно будемо тамо у дворовима Бога нашега у насељима праведних у наручју Аврамовом.

Ах да… На крају, кад се из вечности буде сагледао овај наш живот који је као трен прошао, онда ћемо коначно схватити размере људске душе које је Бог створио ради вечног постојања са Њим.

Биће то смешан осврт на прошлост из вечности, али не за све. Иако је живот сагледан из те димензије само трептај, многи ће због те неуздржаности, нелојалности, невере, мржње и непокајаног стања завршити у вечном огњу. Тај мали трептај животни има велику важност. Кад мало боље размислимо, то је и даље Адамова и Евина јабука, она мала ситница где Бог проверава нас као своју дечицу.

Сећам се колико сам пута себи рекао, па чак и био љут на Адама и Еву што нису могли себе уздржати. Тек сам после схватио да се иста јабука даје нама свакодневно и да се не могу љутити на њих што су сагрешили Богу једном, а ја пак небројено много пута до сад. Тек сам тад схватио које достојанство нам је дато у виду покајања. Да је Адам имао ту благодат да се покаје па све исправи, другачија би историја била. Мада…

Да је све до мене било безгрешно, ја бих потргао све јабуке својом гордошћу. Зато сам научио да не осуђујем, кајем се и захваљујем, а то ако се не научимо – нема ништа од нашег дружења са Богом.

Дакле, овај мали тест живота који траје осамдесет година рецимо, довољан је да се покаже ко смо. Притом имамо потпуну пажњу Божију под‌једнако и немамо изговора да са Њим не будемо у вези.

Како ли људски ум уопште може да помисли да живи живот без Бога, не слушајући Његове запосвести, не постећи, не молећи се, не волећи и опраштајући, без покајања, у свађи, прељуби и порочности, без Литургије – а да се нада да ће бити у безгрешности, непорочности, љубави и вечној Литургији са Богом?! Заиста вам кажем да порочни људи без порока не могу замислити Рај!

Једном ме је један питао да ли ће у Рају бити шљива и грожђа. Рекох му да хоће.

А он ме пита даље, да ли ћемо имати тело или ћемо бити као духови. Рекох му да ћемо имати тело и да нам је то Господ показао кад је након васкрсења тражио да једе.

“Хоћемо ли моћи да печемо ракију од тих шљива и да ли ћемо се напити ако будемо пуно пили?”, пита он даље. Замислите…

Рекох: “Па зависи све од тога шта ти је на првом месту – Бог или ракија? Да ли можеш замислити Рај без Бога или без ракије?”

Рече ми он: “Тешко питање. Не желим да увредим Бога, а не могу без ракије!”

“Па добро, ако је ракија у паклу, да ли би ти ишао у Рај или у пакао да можеш бирати?”, упитах га.

Он поче мало да се премишља, па рече. “Ја бих за ракијом!”

Дакле, мој одговор је да је без Бога све пакао. Ко год живи у било чему без Бога, он је већ сам изабрао: и да живи десет хиљада година исти би био и ништа не би променио. Па како да промени кад је живео преко тридесет хиљада дана у животу на исти начин. Ни младост, ни снага, ни старост га нису Богу приближили. Тај трен одведе човека у вечност!

Сад мало размислите… Сви ћемо свакако умрети. Имамо под‌једнако овај дан док неко не добије позив. Ништа не значи да ли је неко дете, човек или старац. Дани су нам свима под‌једнаки као и вечност. Ако, дакле, од нашег НЕ зависи вечност, која засигирно долази и непромењив је тај закон, онда бар из користи, интереса и велике вероватноће да кажемо НЕ злу овога света. Ако се бар томе навикнемо, успут ћемо то заволети али и Оног ко доброту зрачи. Навићи ћемо се на Његово присуство и почећемо да саживљујемо са Њим. Касније нећемо моћи да замислимо Рај другачије него као заједницу са Њим, а та жеља и љубав је довољна да нас Господ дочека раширених руку. Јер онај који Бога не воли и није Га љубављу упознао у овом трену, тај нема шта да тражи у Рају. Сва зла остају пред вратима Раја, а ако смо ми цели зли – шта ће у Царство Божије ући?

И да не заборавим да вам још ово кажем:

Важно је знати, да је овај живот као трен дат само ради провере те вечне заједнице са Богом. Само ради тога. Та јабука је попримила облике свакодневних искушења, где Бог даје и узима да Га заволимо, али и да заволимо будуће становнике Есхатона, као и окружење.

Проблем је у том узимању! Кад ти неко или нешто узме неког младог, или дете, или неког ко је још могао да живи. Баш то се може преживети само из гледишта да су ти већ у Царству Божијем. Тај поглед где је неко незаслужено ушао у Рај јер га је Бог помиловао несрећним случајем, или га је неко убио и тиме га Бог удостојио Раја, јесте једина права искрена мисао и утеха.

Замислите колико би Рај био празан кад би сви људи умирали природно, чекајући Бог од њих покајање?

Сад бар засигурно знамо да је рецимо деветнаест хиљада деце убијене у појасу Газе у вечности са Богом. Страшно, али истинито. Зато на Литургији кажемо: “Теби, страшноме Богу…”

Бог неће гледати шта ће употребити да нас спасе. Ако се нађемо у паклу, то значи да смо на сваку Божију руку рекли НЕ!

Имамо у Јеванђељу кад Бог као домаћин позива на свадбу сина све људе, па кад званице не беше достојне он посла слуге да зађу свуда и доведу све на које наиђу а који желе… То је Божија милост, иако ће неке мајке на тренутак остати без својих најмилијих.

Непокајане убице ће ићи у пакао јер и то место је Бог припремио за отпаднике овог и оног света, били они пали људи или пали анђели. То је та Божија правда!

Оно што је мени страно је следеће:
Једна мајка, сахранивши дете, престала је да иде у цркву. Бежи од Бога и љута је на Њега. Седи на гробу, плаче годинама и на Бога баца камење. Пролазио сам поред гробља више пута гледајући је, док једног дана Бог није о камен пробушио моју гуму на ауту па сам морао да свратим. Схватио сам тог момента и из покајања отишао, као Јона, да видим може ли се шта учинити по питању непријатеља Божијег који хули на Њега.

Одем и кажем: “Помаже Бог”, а жена: “Здраво!”

Пољубим споменик и седнем наспрам ње. Гледам у земљу и ћутим. Чекам да почне.

Видим да се суздржава тешко да ме не увреди, па решим да јој олакшам почетак и кажем: “Деца су анђели Божији.”

И онда она започе: “Кад су анђели, што ми га је узео?! Какав то Бог још ради? Толико на овом свету има убица, а он мог анђела да узме. Још ништа не прође у животу, а тамо неке старкеље никако да умру!”

И тако она наставља говорећи све шта јој је на души. Кад је завршила са Богом пређе на мене, па на друге и тако једно двадесетак минута рафално гађајући на све што је боли. Слушах ја и ћутах. Како у псалму пише: “Као нем не отварах уста своја.”

Кад је рекла што је мучи и шта јој је на души, пустих је мало да одћути и отплаче, па устадох и рекох: “Не знам ја, жено, Божије планове, нити било шта од тога што ти рече. Мали сам да бих ти на све то одговор дао јер и мене муче готово сва та питања. Али знам једно – твоје дете је сад у Рају, а ти ако се не помириш са Богом, бићеш без ње вечно!”

Прекрстих се, пољубих споменик и одох да тражим вулканизера.

Прође неко време, кад је видех на вратима како срамежљиво улази. Дошла је! Дошла да се помири!

Погледом ме тражи, а ја се правим да је не видим, да се не уплаши од мог чуђења. Стадох у олтар црквице, клекох, па завапих: “Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева Твоја чудеса!”

У Божијим је рукама и нож и погача. Ако воли своје дете и жели вечност са њим, неће моћи, а да је без Бога.

Страшно је то не толико колико да проведемо овај тренутак, ма колико год година трајао, без оних које волимо наспрам тога да вечност проведемо одвојено! То је страхота која ме свакодневно плаши и зато стрепим над собом и својима да се не деси да у Рај не уђемо сви.

Тренутак имамо да то исправимо. Прецизније речено: на хиљаде тренутака. Искористимо их премудро!

Ај сад, браћо и сестре, сходно делу дана. Уз Божију помоћ до новог свитања.

Христос између нас.