Некад се итекако гледало чија је реч. Па ако је неког оствареног човека или стручњака, онда се то итекако узимало у обзир. Данас није тако. Свако коме падне на памет може писати или снимати шта год жели, лагати и вређати, што је најгоре, то се и не испитује већ се одмах прихвата за истину. То је заправо оно што ме највише и брине.

Иако немам обичај да одговарам на провокације, јер тиме дајем значај таквим људима и уводим их у медијски простор који они не заслужују, данас ћу направити изузетак.

Тако ме је јуче преко Фејсбука оцрнио својим лажима један „ратник из фотеље”, мени добро познат, а и јавности из Велике Плане, по писању глупости и лажи на интернету.

Његова бака је умрла пре годину дана и звали су ме за сахрану на коју ја нисам могао да дођем због других обавеза. Сахрана се свакако обављала на гробљу манастира Покајница, што је далеко од места где ја живим и моје парохије. У таквим случајевима ми свештеници сахране или парастосе препуштамо надлежном свештенику који држи ту парохију која је даље од наше. Тако је сахрану обавио отац Слободан из Старог Села. То је једно неписано правило. Замене нас свештеника су редовна појава. Просто се не може рачунати да је сваки свештеник увек доступан за све, па кад не стигнемо пошаљемо другог свештеника, као што и ми мењамо њега кад има обавезе или је на путу. То је редовна појава.

Овај случај је занимљив по томе што ме увек позову дан за дан. Тако су позвали у четвртак/петак за суботу.

Углавном људи зову пар недеља раније за парастос да би могли да позову народ у одређено време. Кад ви закажете, као што сам ја јуче имао три парастоса и крштење у Копорину, и позове те неко дан за дан, онда се пошаље свештеник који је слободан, а у овом случају, ето, отац Слободан, што му и име говори.

Изгледа да је то нешто ненормално овом човеку, па је срдит распалио како се нисам удостојио да дођем, а паре сам редовно узео. Иако је нормално да ми свештеници један другом помажемо, у овом случају нисам узео ни динара, већ сам том свештенику препустио све, што човек може и потврдити.

Даље у тексту каже да је неко заказао опело, а да се ја нисам ни појавио. Па ето, за мојих 15 година службе мени се то никад није десило. Моји парохијани знају да сам тачан у минут и да су моја кашњења веома ретка, са дебелим разлогом. Још једна лаж у низу. Но тај низ се наставља.

Даље наводи како сам био код мајора, нашег Пиксија, на сахрани, који ми је комшија – човек живи шест километара од мене, али му нисам дошао на 40 дана јер није било камера. Не знам како ико може поверовати у ове глупости, искрено?!
Њему је падало 40 дана у четвртак прве недеље Великог поста. У тој недељи су забрањени парастоси, славе, те се стога, а то пише у малом џепном црквеном календару, све помера за суботу прве недеље поста, укључујући и славе. Међутим, жена је тражила да ја изађем не обазирујући се на то. Пошто ја не смем да изађем тада, она је рекла да, ако ја нећу, да ће звати другог попа, те је то и урадила. Звала је све свештенике редом и ниједан није хтео да изађе због забране. И на крају је нашла „свештеника” из расколничке артемијевске заједнице која се налази у Крњеву. Дакле, звала је расколнике, чија се служба и не прихвата, те је њен грех још већи, али то сад није важно. О овом случају сам обавестио и мајора Марка који је организовао његову сахрану, а и надлежног епископа који ми је дао даље инструкције поводом тог случаја. Искрено сам се зачудио да су и артемијевци то прихватили. Ако се већ представљају да су Црква и зилотски се придржавају правила, зар не би требало ово да важи и за њих? Но, како год, из греха у грех, из незнања, глупости, гордости, зависти…

Но, као што рекох, не брине мене Бојан који пише овакве лажи, већ они који то деле и у коментарима се придружују вређању без да су то проверили. Па ето, написах људи ради, да се на време покају њих ради.

Ја ником ништа не замерам. Свако пише оно што зна. Што рече Матија Бећковић „кад би истину писали, ћутали би довека”.

А теби, Бојане, од срца желим да се оствариш у животу и да кренеш битке да водиш почев од себе самог па надаље, ал’ не из фотеље. Сећам се кад си радио као црквењак/кустос у цркви где сам ја био свештеник, како смо лепе разговоре водили и причали о историји, која је заправо твоја професија и које треба да се држиш. Сећаш се какве смо битке водили против тадашње власти, која је своје канџе пружала ка црквеним пословима моје парохије… Чак и тад се у теби примећивала та горчина и незадовољство коју ниси могао да контролишеш, па те је на крају и појело, јер си вербално нападао људе у цркви и добио си отказ, за шта мене и кривиш, а знаш и сам колико су се људи жалили на тебе.

Ја, добри мој, нисам никад прешао из опанака у штикле, као што си навео у коментарима, већ сам растао у граду па сам из штикала прешао у опанке својевољно. Живим и радим на селу и није ме појела слава, како неки мисле. То је пројекција њихових мисли а не моје дело. Ти имаш свог свештеника и своју цркву, која данас слави, ако уопште у њу и идеш. А код мене увек можеш доћи да попричамо а и да ми скренеш пажњу на нешто па да се у очи погледамо, јер чим је овако јавно одмах се може посумњати ко заправо стоји иза тебе и ове неистините објаве и гомиле лажи.

Тражимо пањеве у својим очима прво, па онда труње у очима других. Пометимо прво своје двориште, па онда гледајмо у туђе.

Ако мислите да ја немам пањеве, варате се.
Ја сам свакако грешан човек и ако тражите неки разлог да ме омаловажите свакако ћете га наћи. Има их много. Могу вам и сам помоћи у томе. Но нећу дозволити да ме блатите за неистину. Такође не можете на основу мојих грешака, којих има што доказује да сам човек, да дискредитујете мој досадашњи рад. Моје ходочашће пешке до Острога у време литија, моју забрану да идем на КиМ због хуманитарног рада, моја предавања и мисионарења до сада а има их много итд. Све то стоји без обзира на све па и да направим највеће грешке у будућности. Ја сам се својим радом увек водио тиме да сам и једном помогао вредело је. Није лако себе стављати на онлајн ветрометину да свако може да коментирише ваш рад.

Многе речи и неистине ћете чути, али знајте да су углавном продукт зависти и горчине сопствених неуспеха. Не морате све прихватати здраво за готово, а и мени је огавно што се морам правдати и то овако јавно, но то урадих због вас који ме пратите да се не смуте срца ваша због оваквих прича, јер тај пожар мржње захвата све веома брзо.