Као да смо јуче шетали парковима Врњачке Бање маштајући о томе каква ће нам деца бити, на кога ће изгледати, колико ће их бити. Замишљајући своју будућност тамо негде али и размишљајући непрекидно да Бога не увредимо и једно друго не осрамотимо.

Прођоше године, па и деценије, деца се изродише, ево сад и порастоше. Искушења се смењиваше као дан и ноћ. И ето после 22 године на истом месту несвесни времена које је прошло, а сами себи делујемо млади.

Прво размишљање о прошлости и питањима у њој постављеним, па онда времену до сад протеклом, а онда и закључивање и сазерцање самих себе.

Остали смо верни Богу и једно другом, волећи се можда и више него пре. По која бора и више седих власи доносе смирење о постигнутом и о ономе што тек желимо да постигнемо. Ех… Кад бих себе младог сад видео како седи на клупици у парку, па пао у искушење да му кажем да се не брине већ да Богу све препусти, заправо бих одолео томе. Нека сам то откријем. Више се цени кад знаш да осим снова и Бога ништа имао ниси. Тад ниси у заблуди већ знаш коме да захвалиш.

Драги моји који сте сад на клупицама, нећу вам ништа рећи осим да маштате, али све ваше снове и начине препустите Богу. Он воли да нас води и да од нас направи оно што пре није било. Најбоље је да Му се само поверите, а од свега љубави највише да имате. То да цените и чувате. То је нешто најдрагоценије.

Ето данас мало прошетасмо стазама прошлости и себи дозволисмо мало младалачког сањарења, па онда назад у стварност. Назад на фронт и у борбу.

Али ето, данас не. Данас смо предахнули… Као некад, пре двадесетак година, кад смо само нашу љубав и снове имали.

Хвала Ти, Господе.