Мора се радити на себи и својима.
На себи у духовности, интелекту, па тек онда физички.
На својима: тако што ћемо промишљати о њиховим манама и како им помоћи да то превазиђу. Прeвасходно примером, а затим и саветом ако нам траже то. Постоји и трећа солуција, а то је да испричате неку поучну причу у којој ће се они препознати и тако им помоћи.

Како год, ако сами нисте упослени душом, умом и телом – нити можете ви напредовати, нити било коме другом бити пример!

Најтеже jе гледати људе око себе који су свима саветници и адвокати, а никако годинама да се мрдну са мртве тачке. Све исте приче, све иста дела. Речи без покрића. Кад таквог препознате, онда га не схватајте за озбиљно. Испоштујте га слушајући, али не и послушањем. Слушајте и будите послушни онима који раде на себи. Од њих тражите савет и питајте.

Био пост или не, молитва мора да прожима сваког човека. Интелект је сам по себи само средство сазнања, али не и памет сама по себи. Ако ли човек не научи нешто сваког дана – глупљи је него јуче. Ако ли пак не примени то, онда није ништа научио, јер је само примењено и научено.

Читање књига, гледање филмова, конверзација са људима, слушање музике, путовања – све то је начин да се нешто научи и ојача наш интелект, али примена зависи од воље човека. А кад је воља, онда долазимо и до телесног.

Ако ли се човек запусти телом, онда губи вољу. Кад се воља изгуби и лењост наступи, нема ништа ни од памети ни од молитве. Таквом човеку све је узалуд. Патиће и трагаће за брзим решењима и неће их пронаћи. Парфемисаће свој смрад и приказиваће се у филтерима, а ту од спасења нема ништа.

Нека вам овај пост буде на корист душе, ума и тела…