Пре седам деценија, са почетком производње популарног “Фиће” у Крагујевцу, започела је масовна моторизација читавог простора бивше Југославије. До 1985. године направљено је приближно 930 000 примерака.

Фића је ауто са душом. Још као мали возили смо се на море сви породично њим. Цела породица са све стварима је ишла на море и путовања. Није био тесан, није био спор. А сада је незамисливо да се њиме вози. Преспор и претесан! Шта нам се десило за двадесет година?

Из мог искуства могу рећи да је смирење возити фићу. Да хоћеш брже – не можеш! А ствари не понесеш цео ормар већ само колико ти је заиста потребно за пут. Знаш унапред да се може покварити, па понесеш делове и спремиш се за поправку. Унапред сви знају да није важно кад ћемо стићи. А кад се стигне возачу и фићи следи аплауз као пилоту у авиону кад слети. Сви су срећни и захвални Богу.

Могу вам рећи да се најбоље моли Богу у фићи. Кад кренеш да обилазиш камионе на аутопуту бројаница само ради. Све је то, добри моји, смирење. Зато ваљда данас нити је ко смирен, нити захвалан…

Можда би требало увести поново да сви возе Заставин стари програм. Па чак и кад би се лиценца поново купила од Турака не би многи хтели, јер се многима свиђа да буду бесни и комфорни. Да своје комплексе покажу свима. Но нека их. Они ће пројурити поред нас тамо где већ иду, а ми ћемо полако у својим љубимцима крстарити друмовима и заједно се смиривати.

Саветујем свима, ако имају могућности да набаве олдтајмер свог детињства, среде га и у посебним приликама возе га и уживају у носталгији. Истина, сад је то скупа занимација, али колико се пара даје на глупости сигуран сам да би многи могли да имају олдтајмер само да се цигара и кладионице одрекну. Ето, поред смирења, захвалности и молитве долази и подвиг.

Видите како возити фићу може помоћи људима да буду бољи хришћани…