Све што имаш простреш на земљу под отворено небо и гледаш шта ће те уништити. Да ли суша, поплава, град, болести, инсекти, мраз, лопови или ко зна шта још. Трудиш се, знојиш да нешто створиш и направиш својим радом и у трену све нестане. И тако из године у годину.

Ако нешто и остане други ти завиде, а ти срећан што си једне године помирио небо и земљу и нешто убрао за раднике који беру, за људе који купе да једу а и за тебе ако нешто остане. А ако и остане чуваш то за године кад неће остати. Ух… Константно подсећање на првородни грех и зло којем се и природа отима.

Недељама слушам и гледам како нам се народ дели, коље, крви и трве. Зло ушло у народ. Завист, гордост и гнев на сваком кораку. Више ни са ким и не причам. Повлачим се због речи и дела обести људских. Нема љубави, вера се свела на обичаје, а надамо се човеку – не Богу. Шта такав народ може и да бере?

Од кога тражимо заштиту тако нам и иде…

Хоћемо бољи живот! Шта је боље? Путујем по свету у којем тек има депресије, страха, очаја и мржње. Отуђење свуда. Без Бога боље не може бити.

Да не причам о ударима на Цркву од стране синова и кћери ове земље. Као да нисмо браћа и сестре већ уклети непријатељи. Чему се надати?

И такоо… Сад ћу кроз блато и воду у гуменим чизмама да видим имам ли шта да оберем ове године…

Молим, поштедите ме коментара на рачун политике и савета шта треба и шта је требало да радим.

По свему судећи боровнице смо ове године у пет минута обрали…