Ми сељаци… Шта ћеш… Вазда крај са крајем повезујемо. Те унеси шунку, те изнеси. Те на таван, те у подрум. Годинама тегљачимо ове шунке… Уместо да као господа одемо у продавницу и купимо нарезано.

Ал’ шта ћеш? Тврдоглави смо вазда били.

Но, ај’ сад… Још пар дана остало до рођења Христовог. Али за нас то није само ручак већ година припреме. Година у којој хранимо стоку, воће и поврће, па онда оно храни нас. Чуваш их од семена и одојчета па док их не убереш, па после чуваш опет док не поједеш. Круг живота у којем на крају и земља поједе нас. “Земља си и у земљу се враћаш”, како и стоји у Јеванђељу. И из исте те земље поникну нови плодови и нови људи.

Тако ето и Христос од земље и Духа Светога роди се да човек више не би био прах. Већ кад се роди да не умире већ буде плод који ће красити Божије житнице.
То је оно чему је учио мене мој отац, а ја своју децу. Да цене и поштују све око себе као дар Божији. Само тако ће бити захвалан Богу на свему као и на сваком залогају.

Земљо моја, небо нам се роди!