Искрена молитва произилази из покајања и захвалности. Покајање је кад схватимо своје могућности и завапимо Богу да нам помогне да превазиђемо своје слабости. Такође и кад постанемо свесни да смо ми смртни, а и људи око нас.

Па тако у молитви сећамо се наших упокојених, што код нас буди премудрост и опрез ума разумејући да су они смрћу покошени, али и да је Господ њих ради васкрсао и обећао да ће их васкрснути у онај дан Страшног суда Свог. Одатле се такође сећамо и наших живих. Па ту настаје и та захвалност Богу на времену које нам је дао са њима. Јер на крају, кад се молимо за упокојене сећамо се времена кад су они били међу нама, тако пресликавајући емоције на оне који су ту сад а који врло лако могу да не буду више међу нама. Зато је искрена молитва уједно и вапај покајане душе кроз захвалност Богу на времену у коме смо, ономе што смо већ имали, али и на ономе што долази по вољи Божијој.

Од свих молитви, Литургија је та која је на првом месту. Она је најбољи начин да се Богу захвалимо јер смо се одазвали на Његов позив и сели за трпезу са Њим. Поштујући Његове речи да ту Тајну вечеру вршимо у Његов спомен.

Но, у склопу Литургије, у припремном делу, ми вршимо проскомидију. На проскомидији се помињу имена живих и упокојених. Колико је она важна као део Литургије и те највеће молитве човечије, говоре две приче:

Прва, сведочење једног свештеника који је рекао да му се светитељ јавио у току проскомидије, и то физички стао поред њега, замоливши га да помене његову мајку и да извади честицу хлеба за њену душу. Ко ће сад то објаснити? Из које димензије се нама јавља светитељ – дакле већ спасени становник Есхатона – да споменемо у нашем времену његову мајку која је у његовом већ спасена или не, а у нашем је прах одавно!? Није нам ни дато то да разумети већ само слушати.

Друга прича говори о једном малом селу у Русији где није свештеник одавно служио. Владика тог места је решио да пошаље неког тамо и послао је младог свештеника. Он је одслужио прву Литургију и након те Литургије умро. Сахранили су га и поставили другог свештеника, који је исто умро након одслужене једне Литургије. Након тога ниједан свештеник није хтео да иде тамо да служи. Пронела се вест о томе по целој области, а ето и до нас.

Владика на крају реши да пошаље тамо једног старог свештеника који је у пензији и који је пристао да служи. У току проскомидије, свештеник се усрдно молио Богу да му каже где греши и шта није добро урађено. У том тренутку се јавио анђео Господњи који му је показао на један ковчежић у ћошку олтара. Свештеник је пришао и отворио га, а у њему су била имена упокојених која нико није помињао, читао и за њих се молио. Свештеник је прочитао та имена и служио дуго година у том храму. Владика је ту причу испричао, наредивши свима да обавезно читају сва имена која људи донесу, а поготово она за упокојене!

Каква је то благодат и колико молитва проскомидије значи упокојенима – то не можемо ни да претпоставимо. Зато је најбоље слушати.

Ја волим да дођем у храм пре свих и да на миру, без игде икога, обавим проскомидију. Како обављам, тако људи полако пристижу. Да не би причали међусобом као да су на пијаци, што често и раде, кажем им да спомињу имена својих. Дакле, не само да ставите на папир њихова имена и дате мени да се молим, већ их и ви спомињите док свештеник врши проскомидију. На Хиландару има звонце којим свештеник позвони да људи почну са молитвама за живе спомињући имена, а кад се чује друго звонце онда се спомињу упокојени.

Дакле, кад идете на Литургију, где год да се она врши, да ли у вашем месту или у неком манастиру, најважније је понети диптих, тј. свеску/књижицу са именима ваших ближњих. А то ретко ко носи! Купите у књижари онај мали дечији речник или неки тефтер, и са једне стране уписујте живе, а са друге, отпозади, упокојене.

Намерно кажем живи и упокојени, а не за здравље. То ме веома љути кад људи дођу и дају имена и кажу, за здравље. Па није ваљда то најважније?!

Имена и живих и упокојених се дају за спасење. Нисмо ми доктори па се молимо за здравље, иако то врло често радимо кад неком устреба. Али чак и тад ја Бога молим да обрати посебну пажњу на ту особу, а не да Му да шта ја тражим. Ако Богу заповедам ја шта Он да ради, то онда не може бити усрдна молитва из смирења. Можда је Бог намерно том дао болест, несрећу или ђавоиманост да би се кроз невољу спасао, а ми тражимо од Бога да то прекине.

Полазим увек од гледишта да не знам Божије планове нити желим да Му се мешам. Споменућу Богу имена која донесете, а Бог ће знати шта ће са сваким од њих. То би требале мајке да знају на првом месту, јер ми оне највише кукају да су деца скренула са пута, а после дођу и моле за здравље те одрасле деце, не видећи да је то управо одговор на њихову молитву.

Дешавало се да питам мајке шта им је важније од та два, да се дете врати на прави пут кроз болест или да буде здраво а да ту остане? Пошто не могу обоје бити, већина изабере да је жив и здрав. А то што је лош човек то може и да чека?!

Пакао је опасно место које траје вечност. Ниједна мајка никад не би смела да се двоуми кад је у питању спасење детета или ближњих по сваку цену! Колико год да боли!

Зато, драги моји, имена у руку, па пре Литургије дођете пола сата и дате имена и молите се за спасење ваших ближњих у нашем времену. Тако учите и децу вашу да раде. Јер ако они то не науче од вас, ко ће се молити за вашу душу кад се ви упокојите?

Запамтите да имамо сви само данас. Сутра нам није обећано.

Пишите имена и ваших непријатеља. Ко ће их преумити ако не Бог. Бог заправо ту и служи за то. Да Га оптеретимо што више можемо, јер је Он Бог и то све може носити. Тако постајемо Његови сарадници у спасењу свом и других људи око нас.

Помените и мене грешног и моју породицу у вашим молитвама. А све вас да спомене Господ Бог зарад спасења вашег и ваших. Амин.