Отац Предраг Поповић

Мобилна апликација

Ваши омиљени текстови од сада и на Google Play и App Store-у



Почетна

Ко је отац Предраг Поповић?

Духовни текстови

Новости и обавештења

Беседе

Донације

Ко се зноја није ознојио тај се плода није плодио!

И такоо…

Дођох са јутарње молитве, попих чај, скинух мантију, па право у пластеник. Да се ломе заперци, скида зрео плод, чупа коров итд. А са чела зној на обрве, са обрва на образе, а преко њих у браду па на земљу. Као са олука зној само иде. Често обрве не могу све да покупе па право у очи. А пре тога дирао си паприку, па не смеш да се обришеш. Тресеш главу као пашче кад се покваси. Не знају људи како је свеже напољу кад се из пластеника изађе.

Богу хвала. Није ме нико терао. Љубав према породици је та која ме тера. Љубав према земљи и творевини Божијој, али на крају и молитва. Да, драги моји, молитва. Неретко се слађе молим у пластенику док радим око поврћа и у воћњаку док радим око воћа, него било где на другом месту.

Што сам старији све више уживам у раду и молитви укомбинованој. Сад ми је јасно зашто. Сад ми је јасан мој деда, а и отац. А увек сам се питао зашто воле да су у раду сами. И гледам деду како ради око лозе и ужива…

Не заборавите зној! Човек би данас да се не зноји а да ужива, а нема уживања без зноја. Чиме се поносимо ако се не уморимо? Зато је човек физички исцрпљен али душом одморан за све.

И жао ми је људи који то нису искусили. Неки су и пробали али их лагодности живота одаљавају од овога о чему причам. Но, гледајући моје комшије који су паори, воћари и сточари цео свој живот, запитам се, моле ли се они?

Питао сам их. Млађи немају стрпљења па пале велике тракторе да што пре заврше, али старији знају шта их питам.

Боже, како си диван у светима својим! Велика је промисао Твоја кад си и од њива направио храмове молитви.

Можда ме неко редак од вас и разуме. А ако разумете шта говорим онда ћете разумети зашто су светитељи ишли у пустињу, пештере, гудуре, мора, и остала пуста места. Нису бежали од заједнице како неки мисле – причешћивали су се кад год су могли, али су ценили самоћу.

Као сам био млађи више сам причао са Господом у самоћи, а онда послови ометају, али ме ето пластеник и воћњак враћају разговору. Разуме Господ све…

Ето, сетите се и нас малих сељака у храму без крова кад метанијски клечимо без хлада, на киши, ветру, на немилост времену.

Нека Господ благослови.

7 Comments

  1. Nada Jankovic

    Vratimo se korenima

    Reply
    • Dragomir

      @Nada Jankovic tako je sestro

  2. Tijana

    Slavu Gospodu!
    Bog sve vidi i nagradiće Vas i Vašu porodicu !

    Reply
  3. Little Hope

    Citam ovu objavu sa velikim uzivanjem i uvazavanjem. Znam o cemu govorite.
    Dodajte jos i bosonogost u svom “hramu bez krova”, (bar u ovim toplim mesecima to nije problem), da kompletirate dozivljaj.
    Bosih nogu … posle kraceg vremena, znacete o cemu govorim.

    Reply
  4. marko

    lepo receno svaka cast i gospod je stvorio ovog coveka da nas uci da propoveda da se moli i da se molimo. amin

    Reply
  5. Ana Blagic

    Slava Bogu na svemu ❤️

    Reply
  6. Lacković Milka

    Slava Bogu i hvala za sve!

    Reply

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *