Људи често мисле да је умрети за своје дете највећа љубав која постоји. Заправо није. Она може бити круна те љубави, али никако љубав сама по себи. Хоћете ли нешто много теже и веће од смрти за дете? Ево, рећи ћу вам: живети за своје дете!

Смрт је тренутна, а живот траје. Замислите смрт која траје као живот! То је само могуће родитељима који су сахранили своју децу. Многима незамисливо…

Зашто ово кажем? Зато што људи проживе живот попуњавајући га стварима и људима који њих чине срећнима, но заправо ово о чему ја говорим је када ми својом личношћу попунимо животе другим људима. Када ми својим присуством њих начинимо срећним.

Колико само примера знам и видим људи који запостављају своју децу и одлазе да својим слабостима удовољавају, а себе и друге лажу да воле своју децу и да би живот дали за њих. А деца нам заправо и живот траже, али живот да проживимо са њима у свим фазама могућим. У почетку смо им све, после све мања потреба али потпора, а на крају помоћници.

Покушајте да разумете шта причам без да постављате: а шта ако ово, а шта ако оно… Нема ту ово или оно. Бити родитељ значи бдити. Бити уморан и исцрпљен. Бити забринут и близак са Богом. Све оно што је Христос био са апостолима.

Како се само Господ молио Оцу за своје апостоле… И кад су они спавали Он се молио. Учио их и васпитавао. Кад су Га издали, одрекли се, оставили самог – Он им није замерио већ их је и даље гледао очима родитеља. Тако нас све Бог гледа.

И сад ћу вам рећи нешто. Добро ме слушајте:

Ионако знам да доста људи не чита све написано, доста и не разуме, зато је и Господ стално спомињао те уши: ”Ко има уши да чује, нека чује.”

Наше бриге ће једног дана утихнути. Испунићемо своје време на земљи. Ако Господ одлучи да нас спасе, ми ћемо бити ослобођени од сваке муке, страсти, слабости и бола. Бићемо вечно срећни у Царству Његовом. Но Његова бол за онима који су пали хоће ли престати? Може ли престати бол Оца чије се дете својом вољом одметнуло у разбојнике и није се покајало? Може ли? Никад. Ни за хиљаду година, ни за вечност.

Будале од људи мисле да имају живот вечни на земљи. С ким би га провео? Па сахранио би све које волиш и остао да патиш за њима вечно. Вечно би седео на гробовима свих које си икад заволео. Па разлог наше смрти на земљи и јесте да се прекине то проклетство вечне патње. Не верујете?

Идите и питајте било коју мајку или оца који су сахранили своје дете чему се радују. Рећи ће вам: ”Својој смрти!” Зашто? Зато што њихова смрт значи престанак бола и поновно сједињење са онима које воле.

Чему онда толика стремљења да се живи сто, двеста година? Ако не можемо сви заједно – онда нећу ни ја! Е тек са тим знањем моћи ћемо да разумемо Бога који не може да умре и не иде у место где ће бити ослобођен од бола, јер је Он тај изнад којег ништа нема. А ослобођење од бола значи ”више не волети”! А Бог ”не може” да више не воли. Он воли све заувек и вечно жали за сваким палим дететом Његовим. Зато је неуморан да са свом својом активном децом, било они анђели или људи, спасе сваку душу вечне пропасти. А то може урадити само док су они живи.

Ако то схватите онда ћете схватити две огромне тајне:

Прву, причу о заблуделом сину и радости његовог оца када му се вратио покојник као покајник!

Другу, коју радост Бог осети за сваког човека којег Му приведемо спасењу. За једну личност ми Му скидамо са плећа вечно жаљење за тим човеком! Скидамо Му велику бол у вечности. Његова радост је огромна, наша плата је велика.

Али онда се ту отвара и друга страна медаље на коју нас и сам Господ упозорава. Замислите који гнев изазивамо ако једног човека саблазнимо и уништимо његово спасење, те тако начинимо вечну тугу Богу?!

Господ нас је упозорио, рекавши: ”А ко саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да му се о врат обеси камен воденички и да потоне у дубину морску.” (Матеј 18:6)

Ето, сад знате и тајну што ђаво напада људе. Не зато што смо му ми важни, већ зато што тако повређује Бога и у вечности. Бог као Отац свих вечно воли све и то највише!

Стога схватате и надам се да разумете колико је важна и једино најважнија мисија спасења људских душа! Кад то будете открили, разумећете колико ви заправо и чему живите. Живите ли за себе или за друге?Помажемо ли Богу да отклони бол и добије радост или супротно?

Тек онда ћете схватити колико је смрт за неког, као тренутак, небитна наспрам живота за друге! Ако сте схватили, онда и мене разумете. Онда сте схватили срж саму и доласка Христовог и целокупног домостроја спасења света, али и смисао свог живота. Једино тад можете имати радост у животу.

Ко Бога чини радосним и Бог чини њега! А ко Бога жалости – сам себе проклиње!