Како човек да буде исти кад се, држећи туђи живот у својим рукама, обоготвори одговорношћу живота?! А како да не буде исти кад је такав од века до тада?
Може само да се промени ако се и он роди од детета па човек постане. Кад наступи зрелост одговорности и потреба исконска да закрили недужно и немоћно, тек онда почиње да схвата своју улогу али и другачије Бога гледа у брк.
Схватајући кога држим, схватам ко сам ја. Онај који мора бити на нивоу задатка: “да ово створење које у рукама држим подигнем јер је само немоћно и зависи од мене!” А кад схватим ко сам онда се полако одвија преда мном фигура Бога као брижног Оца, па се другачије видимо и разговарамо.
Немоћни смо и ми пред Њим. Кмечимо и плачемо да нам се да порција насушног хлеба, а Он даје а да тога свесни нисмо као што ни ова беба није. Чим си жив, човече, значи да те неко животом храни, а веруј ми да није обавезан, већ то ради зато што те воли!
Тога буди свестан и сваки ћеш дан корачати захвалан, а кад си благодаран онда си и срећан!
Dar zivota