Све је више деце која сама прилазе да се крсте. Многа деца имају проблема са родитељима који су заузети, па одлажу крштење због кумова, прославе, лепог времена итд. Пролазе године у причи: “до године”, и ништа. Па деца сама дођу и заказују крштење.

Некада су родитељи бранили јер су били у Комунистичкој партији, а данас немају времена. Жалосно је кад схватимо колико су нам те ствари небитне или мање битне у животу, а толико неважних и небитних ствари стављамо испред тога.

Како ће се деца причешћивати, удати или славу славити, а у веру нису уведена? Христове заповести јасно говоре о томе да без крштења нема спасења – нема за нас који смо рођени у истини и хришћанству.

Свети мученици су у крви крштени – као што је, рецимо, Света великомученица Марина (Огњена Марија) и њој слични. Без Христовог Тела и Крви иду кроз живот јурећи шаргарепу и подпадајући под једног од најјачих демона који људима говори: “Има времена!”, “Сутра ћеш!”

Како деца без анђела чувара иду кроз живот?

Рећи ћу вам пар ствари које нисте знали:

Прва, више од 95% запоседнутости ђаволом је било док је дете било некрштено! Без сједињења са Христом, што се дешава на крштењу, и Причешћа, човек је отворен. Ако демон дође, било да је позван или послат, он улази без проблема у човека или дете. А ето, људи у Бога не верују, па полудели и своју децу воде по врачарама, гатарама и хоџама да им читају запис, па демон/и уђу, а после муке тешке! После крпи како знаш. Ђаволу дете обећали. Од толико манастира и цркава, а они у ноћ код бабе неке која нешто шапуће и при том им дебело наплати. А после, кад зло дође, онда јурцај по манастирима и црквама док се дете кида у телу и души. Код крштених то тако не иде. Не тако лако. Ту је и анђео чувар којег треба проћи да би ушао у дете.

Друго, ако човек или дете умре, било природно или напрасно, АПСОЛУТНО је НЕМОГУЋЕ опело! Будући да није крштен, он није део Цркве нити хришћанин и свештеник не може читати опело на гробу. Чак и када се неко убије, што се сматра смртним грехом, могуће је уз благослов владике опело обавити у четрдесети дан, али кад неко није крштен НИКАКО! Људи не размишљају о томе, а деси се.

Дошао је прошле године тако човек коме је умрло дете, напрасно. Кад смо му рекли да не можемо изаћи на гробље – кад се није срушио. Криво нам буде и жао, али кад причамо људима да крштавају децу они одмах потегну тему пара и плаћања поповима и ту се завршава наша мисија. Кад је ког неко одбио да крсти да нема пара заиста? Ја бар таквог свештеника још нисам упознао, а знам их много. А и кад човек заиста није имао финансије да крсти дете? Причамо о чину крштења који код нас у епархији кошта осам хиљада динара, плус три хиљаде храмовна такса. У селима је нешто већа цифра јер има мање крштења, а ми свештеници немамо плату већ од тога живимо. Но и поред тога, свако ко је дошао и рекао да жели да се крсти а да нема пара за крштење – није отишао, а да се није крстио.

Код нас у епархији једном годишње Владика крштава све који желе, а немају финансија. Но ето, неће човек тако. Хоће да направи весеље и да му певају познати певачи у познатим ресторанима на које баци бакшиша гомилу, а са свештеницима се ценка! Па крштење је једном у животу! Па зар нам ту децу није дао Бог? Не требамо ли захвалити Богу за то и децу привести вери? Па и ако се да неки динар више за храм, хоћемо ли осиромашити данас? Наши преци су градили цркве а живели у беди и сиротињи, а ми данас само ђаволу подобни, пљујемо на Цркву Христову.

Може неком да се свиђа или не свиђа, тако је правило и биће такво док постоји света и века. Ко није крштен, а умре – нема опела! Ако мислите да није праведно, онда станите пред икону Христову или своје славе, рецимо Светог Николе, и реците им да су погрешили, да немају душе и осећања што су та правила донели. Чак правила васељенских сабора а и апостолска правила кажу да онај који хоће да се крсти мора годинама да се спрема за то. Да буде оглашен, тј. катихумен, и редовно да држи све обичаје и постове и да долази у цркву и учи се вери све док епископ/свештеник не одлучи да је спреман за крштење. После тога ако не дође на три Литиргије узастопно, крштење му се поништава и више није крштен.

Лично сматрам да они који иду код врачара треба поново да се крсте јер су се одрекли Христа и сјединили са ђаволом. Пљунули су на олтар и отишли сатани. Но ја не пишем правила, нити ме ко пита, те стога и не упражњавам то, али да се питам сваки би се поново крстио, јер и кад ђаво уђе у човека, молитве за истеривање су оних пет молитви одрицања пред крштење. Па и кад питам човека у којем је демон, да ли се сједињује са Христом, он неће да каже и режи. Неће ни ђавола да се одрекне, а камоли са Христом да се сједини!

Дакле, наши светитељи су са правом доносили правила да ми не би страдали. Наши преци су децу крштавали чим се роде и до четрдесет дана. Чак ако је дете болесно, они су га одмах носили попу да га крсти по порођају, па шта му Бог да. Кум је био ко се ту затекне. Е, сад ћемо и о томе…

Треће, кад се дете роди и има проблем, а свештеника нема у близини, свако ко је крштен могао је да крсти бебу поливајући је са мало воде и говорећи: “Крштава се слуга/слушкиња Божији/а (име детета) у име Оца и Сина и Светога Духа, амин!” После тога, ако дете преживи, носи се код свештеника да допуни Свету тајну крштења са миропомазањем, а ако се случајно деси да дете умре, свештеник може очитати опело. То су некад училе бабице и радиле тако, а данас се чуде кад неко то уради, као што сам ја урадио кад ми је дете умирало у инкубатору. Но, Богу хвала, данас при већини болница има свештеника спремних да крсте, исповеде и причесте оне којима је то преко потребно.

Четврто, избор кума је изузетно важан! Кумство је у Цркви! Ако кум не иде у цркву, нити се Богу моли, нити пости, нити причешћује – да ли мислите да је то кумство валидно? Многи имају стара кумства која се преносе са генерације на генерацију. То је тек посебна тема. Скраћена верзија је да гледате да је кум добар човек и црквен. Ако није – боље нађите другог кума. Пре тога се тражи опрост кумства од старог кума, па се тражи нови. Важније је то да је кум у Цркви, него било која традиција. У ствари, то је најважније.

Даћу вам један пример: Код једног старца су дошли човек и жена са великом тугом, јер како које дете крсте – тако дете умре. Умрло им је тако шесторо деце. Дошли су да питају старца зашто је то тако, а он им је одговорио кратко. “Промените кума!” Они одоше, променише кума и после је све било како треба, а деца жива, здрава и благословена. Данашњем брачном пару да се деси то – нити би променили кума, нити би крстили децу! Зато се молимо на крштењу и за кума и за његов опроштај грехова. По старој традицији сва су крштења била Литургијска и кум се са кумчетом одмах причешћивао. Данас важи неки обичај да кум не једе ништа док се крштење не заврши, а после једу, а причестили се нису. Која је сврха неједења ако се нису Причестили? Онда нек једе слободно, па на следећој Литургији нек се причесте заједно.

Бити кум значи бити отац, и то духовни. Увредити кума је велики грех. Код Грка ако се нешто деси родитељима кумчета, кум га узима и води рачуна о њему. Ја сам само једном видео то код нас да је кум преузео старање о кумчету. Наиме, дошла је једна девојчица од осамнаест година код мене, тражећи савет. Каже да већ има двоје деце са два различита мушкарца. Да је самохрана мајка двоје деце различитих људи, а има осамнаест година. Побогу, дете, где су ти родитељи? Она рече да нема родитеље и да је сама. Што се дало и видети по њеним поступцима.

Но, поред ње је стојао један стари деда. Упитах ко је тај човек, а она одвовори: “То је мој кум! Преузео је бригу о мени и деци и узео ме код себе јер нисам имала где.” Кад нисам заплакао. Боже, па то тако треба да буде. Љубав кума као оца. А данашњи кумови не знају ко су им кумчићи нити како се зову и сад је важно што је то старо кумство!?

Има ту још много ствари, али и ово су довољна четири разлога да крстите децу или себе што пре и да водите рачуна ко им је кум. Бирајте људе из Цркве, али водите рачуна да вам се деца не заволе. Кумство је духовно сродство као и крвно, само што не иде по бочним линијама већ по директним. Но без обзира на то, обичајно право говори да се кумство односи на целу кућу, па се те куће нису никад везивале браком, тј. нису се венчавали.