Слава породице Поповић коју смо наслеђивали вековима. Посебан догађај када је апостол Петар био неправедно затворен у тамницу те га је у ноћи посетио анђео, скинуо окове са њега и поред страже извео на улицу да би наставио свој позив и посланство.

У данима када се наш народ мучи са разним неправдама, како на личном тако и на глобалном плану, уздамо се надајући се спасењу. Али уздамо се у кога?

Ако је наше уздање било ко осим Бог, пашћемо тест опет и опет. Само из тог догађаја, који је, ето, моја крсна слава, можемо научити много.Ја сам научио да се у човека не уздам. Почев од себе самог па онда даље, већ да се уздам у Господа и у Његову промисао. Но како ја мали да знам која је Његова промисао? То не могу, без обзира на све. Једино што могу јесте да се трудим да будем у заједници са Њим, па да ће Он управити кораке моје.

Како старим тако се све више препуштам. Схватам околности око мене, али реагујем по Његовој вољи. Чекам да ме Он ослободи и скине окове да би, даље радећи, опет други неки стављали окове и тако док ме Господ коначно не ослободи, а остатак времена препусти другима. Тако требамо сви да се надамо и уздамо.

Сад је логично питање које гласи: “Да ли онда требамо да ћутимо на зло око себе и да се препустимо чекајући Бог да реагује?”

Одговор је једноставан, али пут ка одговарању није.

Дакле, Црква и Јеванђеље нас уче да се морамо борити против зла у свету и да непрестано трагамо за Истином. Истина је, како сам Господ каже, управо Он сам. Он каже: “Ја сам пут, истина и живот!” А то значи да требамо прво да победимо себе, тј. зло у себи, па тек онда својом љубављу, молитвама и подвизима да мењамо свет.Мени се чини да већ деценијама тражимо да променимо све осим себе. А ти који дођу долазе из народа, тако непромењени, и ето нама нових букагија. Никако да се ослободимо.

Како и можемо кад смо и сами лењи себе да мењамо већ би да променимо друге који ће нам променити живот, а да ми не урадимо ништа. И то све уздајући се у човека, а не у Бога! И ето га резултат. Давно је то схватио Свети Владика Николај Велимировић, један од највећим мисионара у Срба, када је рекао у свом делу “Небеска Литургија”: “Закукаше Срби у невољи ал’ се живог Бога не сетише, нити Бога нит своијех греха”, и то, ето, баш Свети Сава клечећи плаче пред Господом.

Велики број Срба је писао како су мошти Светог Владике Николаја у ствари ,,леш фашисте” којег ми носимо кроз Београд Спасовданском литијом. То нису изјаве преумњеног светосавског народа, већ деце комунизма која итекако живе, жаре и пале и данас. Ах, добри моји…

Јуче сам био на сахрани младе жене која нема још ни педесет година. Плакали смо сви који смо били тамо. То је жалост и туга. То се не може вратити. Остало се све може променити, али то не може! Туга те породице је неутешна. У тој утехи опет само Господ може помоћи. Само Он.

И онда ме питају зашто ћутим и зашто се не оглашавам, а ја већ пет година “тупим”, причам, вичем и молим где год стигнем. Радим све само не ћутим. Позивам на промене, али промене себе, па тек онда света. И већ пет година се питам зашто народ ћути на мој позив. Но, ето, стрпљив сам и чекам, схватајући да морају проћи године док прво не умру и сва деца комунизма а не васкрсну она светосавска, а то све је процес за који треба време.

А онда људи, ушушкани у сопствени комфор слабости, виде промене, па се узбуркају и узнемире. Просто се уплаше што виде да се нешто мења иако они то нису тражили. Било да је то нека болест код њих или ближњих њихових, или пак нека финансијска промена, или нешто што нису навикли, па чак и немири у свету. Све узнемири немирног човека. Смирен човек зна да је свака промена добра и корисна ако од Бога долази, а не од наше глупости.

Питате ме шта мислим о деци која се боре за добро у свету? Можемо само да се молимо за њих да им Господ да мудрости, али и да их научи ономе што смо ми схватили кроз деценије, да је једина права промена у Литургији, па онда из Литургије да се излије на овај свет.

Сетимо се примера праведног Јова који је примио сва добра овога света и био одан Господу, па онда примио сва зла овога света и опет није хулио на Бога већ Га славио и хвалио у свету!

Децо, ми вас све волимо и за вас се Богу молимо да будете јачи него што смо ми. Да издржите све насртаје ђавола у свету – било да примите добро, па да се не узнесете, или зло, па да не похулите и да узнесете Господа у срца ваша, па да кроз вас приме и ваша деца и родитељи и ближњи. После зло неће имати упоришта у овоме свету јер ће побожни и литургијски људи бити и у полицији, школама, болницама, радионицама, стадионима, пекарама, аутобусима итд.

И као такви, какво год зло да нас снађе, сам ће Господ послати анђела свог да нас избави из ропства. У супротном само ће се тамнице и тамничари мењати, а о слободи ћемо моћи само да маштамо.