У цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Великој Плани вечерас је служен акатист у част Ваведења, догађаја када се Пресветој Деви Марији навршило три године од рођења, и њени родитељи, Јоаким и Ана, из Назарета је одвели у Јерусалим, да је предају Богу на службу према ранијем обећању.

Завршавајући службу и акатист, обраћајући се народу у цркви речима да Господ Бог и Пресвета Богородица услише овај мали молитвени принос, отац Предраг је у беседи рекао:

”Пресвета Богородица је наша, како се каже, светлост, и наша свећа и наш узор у, превасходно, девствености, чистоћи и служби Божијој. Зато се посебно скреће пажња на децу, јер је она као мало дете била уведена у храм. И каже се да су је родитељи поставили на први од петнаест степеника пред храмом, а да се она сама узнела до врха. То је дужност родитеља: да поставе своје дете на први степеник ка храму Божијем, превасходно крштењем, а онда да се задоји и Литургијом, дакле, Причешћем, а онда и све остало.

Ми смо данас сведоци тога да родитељи су највећи непријатељи у духовном васпитању сопственој деци. Не дозвољавају им да посте, не дају да иду на веронауку, не дају им да се моле Богу, да долазе у цркву, да се причешћују, не буде их ујутру, нека спавају деца. Ако неко дете, момак, или девојка, искаже жељу да оде у манастир, то је смак света. Зову свештенике да причају са дететом и да га одговоре од одласка у манастир! А наши праоци, прамајке, једно од своје деце су сами односили у манастир управо по узору на ово Ваведење и онда се тај монах или монахиња, молио за осталу браћу и сестре.

Погрешно гледамо на овај свет. Нису деца наша! Никада нису ни била. Деца су Божија. Мајке се погрешно моле Богу. Кажу: ’Боже, чувај ми децу моју.’

’Нису то деца твоја жено, то су деца моја’, Господ одговара.

Он је ту своју децу поверио нама и није Бог наш помоћник у васпитању деце, него ми Његов. Бог је тај који води нашу децу, Он је тај који их чува, Он је тај који их воли, Он је тај који ће са њима бити када ми умремо. Он је тај који ће са њима бити када буду размишљали о најстреснијим, страшним стварима у животу, када ми будемо далеко. На нама је само да загрејемо њихово срце према Богу – а и то не можемо, и то не радимо, децу себично од Бога чувамо. И онда, шта направимо?

И онда се дешава да нам у једном граду, као што је Велика Плана, цркве буду празне, да нам нема деце. Толико школа, толико вртића, толико свега, а када вероучитељ каже да ће да доведе децу у цркву, то је тешко противљење: па што, па како, па због чега?

Морамо, браћо и сестре, да се уподобимо Пресветој Богородици и да кренемо ка Литургији, да кренемо нашу децу да Богу враћамо на захвалност: ’Хвала Ти, Господе, што си ми дао овај дар.’

Ето нама спасења нашега када нашу децу принесемо Богу и помогнемо им да буду добри људи. Тако се мајке и очеви спашавају: тако што од детета направе човека захвалног Богу, оног ко ће служити, служити Богу, и када ми одемо као родитељи нећемо се стидети, остаће нам неко ко ће славити славу. Ево, ми свештеници, сведоци смо овог времена, после ове короне која нас је задесила, да се смањује списак славара, људи који славе славу.

Каже човек: ’Ја нећу више, оче, да славим. Не могу, мрзи ме.’

Рекох: ’Човече Божији, није то твоје па да ти можеш тако да одбацујеш, то је твојих праочева, то је твоје деце. Ти мораш то да им даш.’

Замислите, он неће више да слави славу! Његови преци стотинама година, у великим ратовим, мукама, глади, болестима, и свим и свачим, славили славу, а данас, он каже: ’Не могу попе ја да славим славу, мене мрзи то…’

Која је то неодговорност, и чему да се надају таква деца?! Народ Божији може да буде само у Цркви, па онда ту Цркву да излијемо на овај свет.

Нека би Пресвета Богородица погледала на наша окамењена срца, зауставила раздоре међу браћом, сестрама, породицама, Црквама, заједницама, дакле, црквеним, међу свештенством, међу свима који на свету ходимо. Да ђаво нађе што мање упоришта у душе наше, у срца наша. Зато на крају крајева и постоји овај храм: да се молимо заједно Господу и Пресветој Богородици.

Жене, са разлогом стојите са леве стране, испред вас је икона Пресвете Богородице. На њу да се угледате, и да не радите ништа што је неприлично икони Пресвете Богородице. Јер свака жена, било да је мајка, било да је дете, било да је супруга, икона је Пресвете Богородице. Сваки пут када урадимо нешто недолично, ми управо скрнавимо ту икону.

Нека би молитвама Пресвете Богородице, сви наши, наше породице, наши бракови, наша деца, и наши стари, били укрепљени, оснажени, и у Господу Богу сједињени. Амин.”