Ево, први се јављам. Желим да будем богат. Желим да имам толико да више не буде празног простора и шупљина.

Гледам људе и видим сиротињу. Све сиромах до сиромаха. Јадни и офуцани, голи и боси. А ја идем и делим гардеробу и молим да се обуку. Делим сандале да не ходе боси и хлеба да не буду гладни. Воде нудим жеднима, али неће да пију. Сунце јако, жега пржи све редом, зовем у хладовину, а они беже. После ме пљују и вређају што сам богат и што имам.

Но, да неко не помисли да причам о оном богатству које мољац може појести, ветар и ватра однети и време расточити.

Не причам о парама за којима овај свет полуде. Сви ти сиромаси носе пуне џепове тих проклетих пара. Из ушију и очију само паре им вире. Злоба и интерес свуда.

А ја онда дођем и кажем: “Брате, не гомилај, смрт ће доћи и све ће ти узети. Го голцијат ћеш пред Бога. Ево ти огрни се врлинама. Опаши се молитвом. Наоружај се милосрђем и круниши се љубављу. Буди богат са Богом у себи, а не оним што може да се купи папиром или каменом!”

А он ме пљуне и ошамари. Безумником ме назове и прогна ме. А ето, ми смо Христа ради и на шибе и јад спремни, па нам ни ту не може ништа. Ричемо као лавови у пустињи, као онај први лав по имену Јован Очиститељ које је рикао: “ПОКАЈТЕ СЕ, ЈЕР СЕ ПРИБЛИЖИ ЦАРСТВО НЕБЕСКО!”

Тај Јован беше један од најбогатијих становника ове планете за којег сам икада чуо. Његово богатство је толико дубоко да му је рука и после две хиљаде година украшена непропадљивошћу.

Колико људи знате који су имали злато, драго камење и моћ, а да су своје руке тиме опточили?

Можда сте чули и за неког Стојана коме је богатство толико променило живот да су га прозвали Василијем Острошким. Ено га и он жив, а умро пре пар стотина година.

Како видим, тако богатим људима и време се клања. И време им служи. Не једе их и не расточава. Црви, вода и смрад беже од њих. Чудима као бисерном бројаницом су окићени.

Колико ли бисера нанизаних има њихова бројаница? И питам се, с правом, зашто сви не би желели да буду богати попут њих?

Ја желим! И да будем богатији од њих.

Но како сад гледам, ко у којем царсту се богати, њему и припада! Ето, људи се земљом уградили. У цигле и зграде. Лимове возе па им и сандук такав буде. Земљом се тове па земља своје узме једног дана. Са временом ратују па на крају време победи. Од смрти беже па се уморе пре или касније и лопатом их затрпају.

Боже мој, какво безумље!

А, не… Ја тога не желим. Борим се да не желим. Ломим се против пустих очију. Хоћу оно царство у коме време није добродошло. Оно царство које не престаје и у коме болести не постоје. Где нема глади осим оне за Богом. Где је небо и земља у свачијој зеници душе и то без границе. Где могу да летим, загрлим и насмејем се. Оно царство у чијем речнику не постоји реч смрт. Оно у којем не стрепиш од пада и греха. Такво царсто је моје. Такво царство је наше.

Ако знам шта желим питање је да ли ће ме тамо примити?! Оваквог неће. Обући ћу чисту одећу и праћу је свако вече. И на Црвено слово највише. Тад ћу јести као никад до сад…

Најешћу се Онога који је рекао: ,,ЈЕДИТЕ, ОВО ЈЕ ТЕЛО МОЈЕ”, и напићу се оним који је све позвао на пиће рекавши: ,,ПИЈТЕ СВИ, ОВО ЈЕ КРВ МОЈА!”

Дакле, већ ћу у овоме царсту пролаза и распада да се спремам за пут у вечност. Да би ме препознали, ја ћу овде већ узети бројаницу и ставити осмех на леђа и сваком мом мучитељу ћу захвалити и помоћи тако што ћу скинути блузу да ме лакше ишиба. Да се не мучи много на мени… Тако добро моје се стиче богатство.

Ако желиш бити имућан, моћан, срећан, здрав, а ти пригрли Христа и све што стави пред тебе – па чак и немоћ, несрећу или болест. Уради то и бићеш богат!