Једног од наредних дана објаснићу вам како да долазите сами до сазнања и одакле све да стичете знање, али је за почетак потребно да знате шта знате, а шта не. Такође, знајте да то знање се брзо заборавља ако се не користи. Рецимо језик – што га више причате, то га теже заборављате.

Но, ово је ера информација. Никад знање није било доступније, али превише информација буди у човеку равнодушност на сазнање, и кад се то помеша са лењошћу дођемо до тога да човек и кад сазна нешто ново само пређе преко тога. Усвајање знања је битно једнако као и само сазнање.

Зашто нам се даје помало? Тако се даје и природи. Kиша која повремено пада полако улази у земљу, док киша која одједном падне пројури преко ње и направи поплаву, а да земља и после такве обилне кише дубински буде сува. Зато постоји процес за све. Но, о томе ћемо други пут…

Сад вам показујем слику из парохије од данас. Руке вредне домаћице која сваки дан овако спрема својој деци уз песму и уживање. Ето га нови трик! Научите да волите то што радите и истрајаћете у томе.

Често домаћице потроше живот на спремање хране и кухињу, а онда младе девојке то гледају и кажу како не желе да потроше живот у кухињи и тако заобиђу јако важан део љубави, и на крају се спремање хране запостави, храна се купује, а дражи нигде. Припрема хране и дељење оброка није само први грех Адама и Еве већ и последњи оброк Тајне вечере који нас окупља око трпезе.

Српска слава нас учи такође о светости дељења хране. И пост нас учи о дељењу хране. Цео живот ми једемо и делимо оброке ако имамо среће да седимо за пуним столом људи. У Старом завету имамо доста места која говоре о дељењу хране. Аврам је захваљујући свом гостопримству не знајући угостио Бога, и тако се спасао. Праведни Лот такође. А код нас Срба је поред слава позната и Кнежева вечера. На Западу, пред убијање, затворенику се да могућност последњег оброка. Код нас и многи обичаји почивају на спремању хране: од Божићне печенице и чеснице, повојнице за бабиње, брања грожђа на Преображење, до фарбања јаја на Васкрс итд. А младе девојке кад би знале да кувају и спремају лакше би се пак и удале јер део љубави почива на оброцима и спремању истих. Kада би и ви мало размислили о оброцима и храни сигуран сам да би могли да допуните овај мој текст умногоме.

Ево на пример када размишљате о вашој баки, шта вам прво падне на памет ако не како је нешто спремала боље од других. Моја бака Јелена је спремала изузетне кошарице. Десерт каквог нема на свету. Уз то и бели сос од тиквица и славонски кајмак. Бака Ана спрема најлепшу бистру супицу и штрудлу са маком, а мајка ћуфте, кремпиту и још понешто. Свако помало спрема нешто изузетно. Очев роштиљ памтимо сви.

И нама мушкима кад дође неко у госте а ми распалимо роштиљ, па изнесемо домаће кобасице, сланину и пршуту, вино и ракију… То припремање за другог је сан сваког домаћина и понос у посебном степену љубави.

Сетимо се да је Христос често седео и јео са апостолима. По Васкрсењу кад се појавио усред собе сео је са апостолима и тражио парче рибе и меда у саћу и да им докаже да није дух, али и да је ту за њих на исти начин као и пре, али овај пут још савршенији.

Немојте добре моје домаћице и домаћини бежати од спремања хране. То је ваше смирење и изјава љубави. Такође захвалност Богу на тој храни. Дакле, захвалност у понизности љубави којој је заједница коначни циљ!

Ето шта је спремање хране. Ту вештину стичите. Храни не робујте. Оброке делите. И љубав ће се умножавати у вашем дому и животу.

ПС
Знам да је пост и да се не прича о храни, али ја се не бојим да се нечег и ужелим и да будем тиме искушаван. Слађа је победа кад се дуже нешто жели.

Завршићу делом песме Десанке Максимовић: “Чежња је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да!”