У походе Косову и Метохији на Видовдан ове 2021. године, међу више стотина поклоника са разних страна Србије и света, био је и свештеник Предраг Поповић из Велике Плане. Велика Плана је место где је, по благослову надлежног епископа, отац Предраг на парохији од 2018. године. Служи при цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, а старешина је и цркве Васкрсења Светог Лазара Четвородневног, при капели на градском гробљу. Рођен је у Славонском Броду 1983. године, одакле се услед ратних дешавања са породицом преселио у Врњачку Бању. Ту завршава основну школу, средњу школу завршава у Краљеву, а Богословски факултет у Београду. Поред труда и рада на парохији, и поред обавеза око породице (има супругу и троје деце) отац Предраг мисионари на један модеран начин, преко друштвених мрежа и има на хиљаде људи (углавном младих) који га прате, слушају његова предавања и духовне савете. Његова предавања на друштвеним мрежама су, како каже отац Предраг, у ствари позивница људима да дођу у цркву на литургију и да учествују у животу Цркве на прави и потпуни начин.

Оца Предрага смо срели у Призрену и замолили га да са нашим слушаоцима подели свој став о Косову и Метохији, Видовдану, Косовском завету и уопште вери православној за српски народ.

• Ја сам одуговлачио посету Косову и Метохији. Чекао сам да сазре у мени та велика жеља и зрелост да се упије оно што треба да се упије. Сад кад сам дошао осећања су помешана. Са мојим доласком на Косово и Метохију у мени се буде осећања која до сад нисам осетио, а прошао сам доста света, видео сам разних чуда. Чини ми се да нема већег смисла данас за било ког Србина него да буде овде. Ово је пуноћа нашег живота. Косово и Метохија није парче земље око којег би се отимале две нације, три, него јесте света земља сваког Србина и размишљам, тешко народу који нема своје Косово и Метохију, људима који немају нешто што називају својом светињом. Морамо озбиљније да се опходимо према овој нашој светињи великој, а то су ови млади људи, овај млади свештеник који са супругом и малим дететом живи у граду Призрену где има двадесет Срба. То је наш херој, и он и његова породица, и према њима треба да се односимо са великим поштовањем, не да их се сетимо једном у години него да размишљамо о њима, да их волимо, да их чувамо да их бар неко пита како су.

Колико је важно за сваког Србина да дође на Видовдан на Косово и Метохију, на Газиместан?

• На Видовдан на Газиместану би требало да се сабере све српско што постоји. Не би требало да ради ни једна фирма, ни једна фабрика, и аутобусима из целе Србије и колима и било чиме да се сви сјатимо овде. Само тако и једино тако Косово ће бити наше. Косово ће бити наше само онда када се усели у наше срце, оно ће бити срце Србије јер ће бити у нашем срцу, биће део љубави наше, биће део живота нашег. Да се не прича да смо ми на Газиместану, да смо ми на Косову пољу, да је патријарх ту, да су свештеници ту, епископи, а народ је отишо на море у Грчку, народ је отишао на базене, баш их брига. Ако је тако онда ми нисмо зрели да још имамо то Косово, да ми нисмо схватили поенту Косова и Метохије, без обзира што дижемо три прста, дижемо заставе и вичемо ,,Косово је срце Србије,,, Док год не будемо на тај дан овде, док не видимо нашу браћу и сестре који су се са свих страна планете састали ту тај дан. Тек онда ће нам се отворити и та осећања која су у мени пробуђена и о томе размишљам сад док идем по светињама, као што је Богородица Љевишка и овај дивни призренски храм, и док слушамо овог хоџу како пева док ми разговарамо… све то говори о битности онога што сам рекао.

Били сте у цркви Богородице Љевишке, сусрели сте се са Богородицом, са њеном фреском?

• Богородица нас окупља као што нас је Господ окупљао, и свака њихова икона нас окупља као што нас је Господ окупљао и видите, од кад је Господ отишао (у смислу вазнесења свог) они су и даље присутни. Кад сам на једном предавању причао о иконама многи људи који имају чврсто срце питали су ме како можете да љубите икону, то је идолопоклонство, не схватајући да је то лик наше вољене Богородице, једне од нас која је Бога родила, која је нама родила спасење, која је гледала свог Сина убијеног на крсту, нас ради, све то издржала и разапела се с њим због тога. И где да се сетимо распећа Господњег и Богородичиног ако не на распетом Косову? То потпуно отвара све димензије праве које треба да отвори и да нама живот, када се вратимо са Косова, буде лакши, да оставимо своје проблеме овде. О чему се брине данас савремени човек – шта ће да вози, где ће да иде на одмор… то су бриге савременог човека. И опет самоубиства и поред тога. А овде се људи брину за свој живот, манастири су опасани бодљикавом жицом. Зашто манастире чувају пушке страних народа, зашто? Зато што је лепо? И када човек дође овде, када све то види, он треба да заплаче над самим собом и да схвати да је он заиста врло срећна особа и да се врати у свој град где је срећан и да кроз свој посао, кроз своје деловање покуша да помогне ове дивне свештенике, породице њихове, народ, да, ако ништа друго, бар овде док су, док су чувари нашег срца, нашег епицентра, да не размишљају о томе да ли имају да једу, да попију, да се обуку, да своју децу школују, да иду на годишњи одмор… Ја имам кућу у једном селу, овај има кућу на мору, да кажем ,,оче, ви сте у мојој кући гост”. Тако треба ми да се опходимо један према другоме. А не да ми учимо од других народа шта је то породица. То су они од нас научили, али су они то задржали, ми смо то изгубили, ми смо то одбацили због чега, зашто? То су питања на која треба да дамо одговор, а одговор је управо овде.

Ви сте јутрос, оче, дан пре Видовдана дошли у Призрен?

• Јутрос смо, нас тројица, кренули рано из Велике Плане. Са нама је и заменик председника општине Душан Марић који врло често овде долази и нисам видео човека да је толико срећан када долази овде као што је он. И такав сваки Србин треба да буде. И без обзира какве замерке имамо међу собом, када дођемо на ово место то све нестаје, и остаје нешто што нам је заједничко, а то је душа, то је центар, то је суштина, а кад ти је то заједничко, шта те брига што ти је кров различите боје.

Оче, ево и у Призрену и на Газиместану Вас људи препознају са ваших страница и Јутјуб канала. Колико је та врста мисионарења, преко друштвених мрежа корисна и зашто? И да ли има људи који негодују на то?

• Свако ко ради неки посао, ко се нечим бави, тај ће имати похвале и осуде. Али док год ми радимо свој посао неће имати проблема. Нас је Господ послао речима да идемо и проповедамо, није то ништа ново. Све ово што радим нисам измислио ја (камо среће да јесам), ја сам то преузео од других, користим језик младих да се приближим њима, да они то разумеју. Данас више нико не гледа телевизију, не дозвољавају људи да им се намеће нешто што не желе да гледају, него имају телефоне и гледају што они хоће. Приближити цркву младима је велики помак, да омладина прича о неком попу позитивно, небитно ко је тај поп, то значи да смо уболи суштину. Где год да прођем без обзира да ли је то град, Мегдоналдс, неки тржни центар, људи прилазе за благослов. Ја сам јуче био на Ади Циганлији по благослову патријарха. Тамо се организују спортске игре и ја сам презентовао и нову песму коју сам радио са једном реп групом Худи Серб -Ди Џеј Сајлент и са хором из цркве Св. Тројице код Шапца. Направили смо један спот и људи су ту дошли да слушају, да се сликају, да разговарамо. Ја сам три сата само делио благослове. А претходно су људи дошли на литургију која се тамо одржавала и причестили су се. Тај интернет је само позивница људима да дођу на литургију и све што ја радим, ради и ваш син и сваки други свештеник, само што ми то снимимо како би људи који сад нису овде могли да виде, да преслушају и више пута. Ја не бих знао за многа дивна предавања, нити би чули беседе других свештеника, аве Јустина, владике Николаја, владике Атанасија, Амфилохија, Игњатија, Патријарха Павла (сетите се емисије Духовници ) …да није то неко снимио, забележио. То је нешто што остаје трајно, као запис у камену, то је реч која не може да се избрише, али то позива на једну одговорност јер не може свако да прича свашта.

Оче, Црква је иза Вас и имате неког ко вам чува леђа, а с друге стране, како рекосте, и Ви својим предавањима, порукама, морате да чувате Цркву…

• Господ је тај који чува све нас, који је изнад свију нас. Ми морамо да водимо рачуна шта причамо, јер смо сви у истом тиму и свако треба да се бави оним што му је дато, некоме је дато да беседи, некоме да пева, некоме да слика, радите то! Ми можемо да ставимо пет различитих икона од пет различитих иконописаца. Поента је да они сликају иконе, идите по целом свету сликајте иконе! Неко ће рећи ова икона је безвезе, померите је одавде, а неко се моли Богу да такву икону добије. Свети Серафим је имао разгледницу и молио се пред њом… Није битно од чега је и каква је икона.Свако треба да користи своје дарове, а то је добро што код интернета можеш да промениш канал ако ти се не свиђа.

Оче, споменули сте спот који сте снимили са хором из Шапца и у споту се појављују деца. Кажите нам како деца реагују на ваше приче, како деца прилазе Христу, долазе ли у храм, причешће, разговор?

• То ми је највећа радост што много деце долази у цркву. Млади цитирају неке моје речи које сам реко на интернету и кад ме виде они не знају како да узму благослов, то је ново за њих, али кажу овај поп је краљ, и то је њима супер. Па онда гледају како други раде, па приђу и виде да наша вера није вера у оном смислу да ти кад идеш у цркву ти си затуцан, већ да смо ми нормални људи, који могу да оду на базен, да раде било шта, све у границама нормале, недељом дођемо на литургију… Зато и моја деца имају свој јутјуб канал где раде неке нормалне ствари које смо ми радили у детињству и то избацују да мотивишу другу децу да буду нормална. Моја ћерка је дошла јуче на тај скуп на Ади у народној ношњи. Дошле су неке девојчице да је виде, зато што је она њима неки узор. Она у народној ношњи, а оне обучене модерно, накарминисане. Настављамо да их учимо, не стидимо се своје традиције, не стидимо се ко смо. Ћерка игра фолклор, син игра фудбал, овај мали исто, свако има своје таланте, па их умножава и доприноси. Наравно, Господ је у нашим животима. Моја ћерка је почела да ради интервјуе са познатим људима и да их пита где је Бог у њиховом животу, да онда неко воли Секу Алексић слуша њу, и кад види да она прича о Богу, када чује да она не би добила дете да није било Св. Нектарија, да она живи литургијски, сваки пост пости, онда ће мало та деца стати и запитати се…Многе ствари не знамо о многим људима и зато никад не треба осуђивати, али ето људи живе и ту су многе трауме посреди. Многи људи су прихватили такав живот из неке нужности, можда у том тренутку није било другог излаза, избора, па су прихватили такав живот, можда и хоће да изађу али неће да опросте никако. И зато сваког треба пригрлити, свако је добродошао. Господ је рекао проповедајте Господа свакоме створењу. Није дао упутства коме смеш, коме не смеш. Ко поверује и крсти се биће спасен. Ко не поверује биће осуђен. А шта ми проповедамо? Љубав. Идите само грлите људе, најбитнија је љубав. Ево и сад док шетам кроз Призрен, наши Срби су се окупили са свих страна, прилазе узимају благослов, хоће са се сликају, али ја опет желим да упијем овај град, душу, а то ми ремети, али опет они су изнад мене. Ако је њима радост учинићемо им и ту радост.

Али оче, без обзира на те сусрете и на ту грају ипак сте осетили Призрен. Призрен се мора осетити макар кроз калдрму,кроз фреске и светиње… ипак је то нешто што ћете понети одавде. Можемо ли, оче, да пошаљемо поруку људима који нису долазили на Косово и Метохију, да им пошаљемо поруку о Видовдану који представља суштину, о Косовском завету који треба да их води?

• Порука мора бити само једна: не тражите изговор само дођите! Та једна порука може да важи за све Србе, не бојте се неће вас нико дирати, дођите, осетите, видите, вратите се, наставите свој живот и бићете другачији!

И заиста се буде другачији?

• Да. Отворили сте једну нову димензију, једна нова врата и добијате ширину. Увек кад негде пођете, пође Косово са вама, увек имате на уму, увек када вам је тешко сетите се како је вашој браћи и сестрама.

Да ли би Срби били то што јесу да немају Косово и да немају Косовски завет?

• Срби који немају Косово и Косовски завет у срцу своме нису исти. Зато су људи шупљи, виде да им нешто фали, а не знају шта им фали. А то што им фали је овде: Господ Бог, заједница, љубав, завет… Вечност иза пролазности. Шта човеку више треба, који је смисао? Да се нама убије девојчица од 22 године, два факултета, одличан студент, лепа… Зашто? Зато што нема Бога у њој, а ако нема Бога, нема ничега. Ја сам у Африци срео човека, Немца, који је рекао дошао сам да осетим Бога овде. Ми не морамо да одемо у Африку, него да дођемо овде, будемо три – четири сата и променили сте поглед за читав живот. И то је то, то је оно наше.

Хвала Вам, оче, на разговору, на издвојеном времену. Драго ми је да смо се срели да нам долазите и даље, да и даље проповедате нашу веру како би што више људи чуло о Богу, о српству, о Видовдану, о Косовском завету. Срећан Вам Видовдан и да се видимо, ако не следеће године на овај празник, а онда неки други дан у Призрену, на Косову и Метохији.

(Разговор са свештеником Предрагом Поповићем је водила Оливера Радић из Ораховца)

(преузето са: mitropolija.com)