Срце је цвет који расте на светлу, а кога често заклањају сенке наших слабости.

Срце има свој мозак, своје жеље и снове. Срце има своју љубав.

Сваки пут кад срцу ускратимо жељу оно по једном прескочи. Сваки пут кад жртвујемо љубав зарад интереса оно доживи застој. Срце се напаја љубављу и светлошћу.

Многима склупчано у тами без капи љубави умире у тахикардијама и аритмијама до коначног инфаркта. Грчи се и покушава мозак да напумпа љубављу, али кад је празно срце онда је празан и мозак!

Срце има очи које прогледају кад се капци на нашим очима склопе. Онда срце показује видике изнад времена у далекој будућности. Заиста вам кажем да сам најлепше ствари видео затворених очију. Док сам маштао о њој, о мојој још нерођеној деци, о мантији, о путовањима, о васкрсењу…

Од свих удова са којим је срце повезано руке су у најбољем послушању. Дубоки загрљај лечи све, говори све, описује све… Језик срца руке најбоље говоре. Загрљај је повратак у утробу мајке и пупчана врпца са суштином бића у којој струје матичне ћелије, регенеришући сва животом настала оштећења.

Срце не може да боли човека већ је човек тај који боли срце!

Срце не умире кад и човек. Многи живе без срца. А многи су већ давно умрли, али њихово срце куца у вечности.

Кад срце прокуца тад је човек жив. У стомаку мајке љубављу са оцем рађа се прво срце. Још нисмо саткани, а срце куца. Око срца се формира човек. Да ли чујете да неко куца? То је срце. Куца на вратима вашег живота. Не правите се да га не чујете. Ако њега игноришете враћате се у период пре срца, тј. у смрт и ништавило.

Човек без срца је зомби или машина. Неподобан и псићу који се обрадује онима које воли. Да, и животиња воли. Видите да за љубав не треба много памети.
Онај апостол који је написао Химну љубави, Свети Павле, каже: “Знање надима!” Заиста је у праву. Надувени људи без срца ходе и тај пут свој животом називају. Да ли се то живот зове?

Каткад послушајте откуцаје рођеног срца јер је оно више ви него ви сами!