Девет месеци је купљена мантија спремна чекала да се догоди обећани позив да један дипломирани теолог буде рукоположен у чин ђакона.  Тог 15. октобра 2011. у вечерњим сатима стиже информација да ће свечани чин бити обављен наредног јутра…

И тако се, након непроспаване ноћи, са својом супругом Иваном, петогодишњом Теодором и двогодишњим Петром, у трошном „југићу“ тада 27-могодишњи Предраг Поповић запутио из Велике Плане у Пожаревац где га владика Игнатије рукоположи у чин ђакона и посла у Свилајнац  да предаје веронауку.

Навршило се од тога дана десет година. Пре три ипо, Господ ми укрсти пут са њим и мој живот поче да добија неки нови смисао…

„Боже, хвала Ти на овом човеку“ – била је моја једина мисао кад сам почетком маја 2018. у нашој  цркви чула беседу мени непознатог свештеника, који је, како сам касније сазнала, након шестогодишњег службовања у Ракинцу премештен у Велику Плану.

Нека неодољива сила вукла ме и у мени будила све већу и јачу потребу да упијам речи које су тако јасно, разумљиво и пријемчиво, са нескривеном љубављу пројављивале науку Господњу, распршивале предрасуде, изливале светло у мрак од незнања и извитопереног страхопоштовања… И тако сам, ваљда неком промишљу Божијом али и вођена оном Маријином жељом, сваку дату ми прилику користила „да слушам“, па можда нешто и „чујем“.

Нисам имала храбрости да постављам питања, а одговоре сам добијала, и то у моментима кад су ми били најпотребнији. И док су искушења бивала све јача, у беседама и разговорима које је отац водио са укућанима, пријатељима, знаним и незнаним људима, а којима сам присуствовала – спознавала сам начин борбе… „Трудите се и молите се срцем, и даће вам се. Онако како је најбоље за вас…“

Изговори за одлазак на Литургију нестали су, пост није више био „обавеза“ већ начин живота, са усхићеношћу сам исчекивала сваку нову прилику за очеву беседу и радовала се да је поделим са што више људи… Како са онима који су спознали Господа, тако и са онима који су лутали у потрази за смислом живота, или били потпуно лишени те благодати.

„Моја улога је у томе да вас упутим ка Богу, ставим на ноге да даље идете сами“, знао је понекад  да каже.  А учио нас је начином на који живи, сведочећи сопственим животом своју веру и љубав…

„Идите по свету и проповедајте, и нека вас по љубави познају да сте моји ученици…“

„Идем за Острог… Пешке… Ко ће са мном?“

Гледала сам у поруку на вибер групи, смејала се на глас јер као да ништа мање од оца Предрага нисам ни очекивала, а срце ми је играло од радости јер сам осећала да и ја морам на тај пут. Шта год да на њему чека. Само да он благослови…

Простирао је свој живот пред нас док смо тих јануарских и фебруарских вечери обилазили Плану припремајући се за предстојећи пут…  Говорио о искушењима, онима од људи, и онима којима га је сам Господ припремао за нове мисије… Казивао како је учио децу учећи од њих..  Како је трудом и молитвом, након што је 29. јула 2012. (на дан у који се пар година раније упокојио његов духовни отац Герасим Жички), рукоположен у чин јереја,  на својој првој парохији у селу Ракинац, „попић“, како су га звали, успео да доведе народ у цркву… Како је у Африци осетио близину Бога… Како свако вече леже са питањем: „Јесам ли, Господе, дао све од себе данас?“

Двонедељни пут до Острога, фебруара 2020, док је Црна Гора васкрсавала у жељи и намери да сачува своје Светиње, ни до дан данас нисам успела да упијем до краја. Радост што ћу бити логистичка подршка нечему о чему нисам могла ни да сањам на сам дан поласка заменила је одузетост, да ли сам ја у могућности и физичкој и психичкој да дам оно што је до мене… Али времена за „мудроваре“ није било… Снимање, распакивање и паковање ствари, уговарање смештаја, нова места, нови људи, догађаји и изазови само су се смењивали…  А сви ми, напојени дечачким полетом, енергијом и снагом вере која је из дана у дан све јаче исијавала из нашег предводника,  све више смо спознавали колико је заправо овај пут на који је од Светог Василија био призван отац Пеђа, био од самог  Господа благословен…

Љубав кроз  жртву… И награда за то…

„Чиме сам, Господе, заслужила овај пут? Шта да урадим да Ти захвалим што си ме благословио тиме да будем сапутник апостола Твога у времену овоме?“, често сам постављала себи то питање, постиђена очевом вером и љубављу коју је ширио око себе, постиђена снагом загрљаја, надом и радошћу оних људи који су нас сусретали, дочекивали и испраћали, и сузама исплаканим након пророчких речи у Подгорици… Колико је само велика милост Господња…

„Опрости ми, Свети наш оче Василије, што ја у себи немам ту снагу љубави, опрости ми и помози ми да се мој пут овде на заврши, да и даље будем барем сведок мисије у коју си призвао нашег оцу“, само то сам преметала у глави док сам неспретно клечала пред кивотом Острошког Чудотворца и напрезала се да изнађем речи којима бих му се помолила не би ли мој терет олакшао…

Пут се наставио. Стао је отац Пеђа пред Господа, али и позвао све нас да му се придружимо на путу ка свеопштем васкрсењу српског рода. Колико се нас одазвало?! И да само знају какву су благодат пропустили они који нису…

Није посустајао у намери да проповеда реч Господњу, мудро, с премереном духовитошћу, са детињом искреношћу. Све већим искушењима изложен, ходао је по трновитом путу праћен кадкад и лажном подршком али и подсмехом, па и клеветама и сплеткама, насртајима нечастивог, болестима. А он је све гласније пројављивао речи истине, које су се попут бујице незаустављиво шириле по целом свету, улазећи у домове, живот и срца оних који су били жедни и жељни да чују: „Христос васкрсе!“ И изнова и изнова осећам треперење срца, благодарност и радост људи од те спознаје коју сведоче својим порукама, мејловима, у живим разговорима са оцем…Чуда настају из вере, не вера из чуда…

„Са осмехом да носимо наш крст…“

Управо тако. Многе очеве речи сам примила к знању, али у срце нису могле јер их нисам могла срцем спознати… Искушење кроз које пролазим некако је одшкринуло то моје затворено срце. Захваљујем Господу на муци коју је пустио на мене јер ми је показао да и у најтежем болу могу имати смирење Његовом силом… „Само Он… Само Господ“,  збори отац Пеђа.

Дошао је јуче, по мом изласку из болнице, да ме причести. Препричава ми филм о Светом Нектарију Егинском кога је Христос прославио дајући му велику благодат чудотворства, о саблазнима и искушењима кроз која је пролазио у овоземаљском животу… Слушам, а као на траци пролазе ми пред очима идентични догађаји, речи и слике из живота оца Предрага Поповића и целе његове породице… Лицемерство, завист, издаја, сплеткарења…

„Кад се жртвом за Христа будемо окитили само ћемо тада Његове жртве бити достојни…“

Знам да неће посустати и одустати… Јер он неће отићи на починак док себи не постави питање да ли је дао целог себе… Зато молим Пресвету Владичицу, Богородицу нашу,“ да му буде вечно сапутница, да у свако време бди уз њега, и да га штити Светим анђелима… Да га крепи, чува и теши, да га бодри и избавља од невоља, ослобађа од клевета и подиже у немоћи“… Јер нам је потребан, да учврстимо наше кораке ка Господу који огњем испитује живот наш…

Јелица Павловић

Субота, 16. октобар 2021.