Kолико има данас изузетних, паметних и талентованих глумаца, песника, уметника, духовника – и свима је заједничко то да их се сете и почну слушати, гледати и ценити тек кад умру!
Питам се зашто толико мало ценимо живог човека? Зашто смо толико горди да за живота неком одамо признање и покажемо му колико нам значи?
Сећам се кад сам одлазио на јутарњу молитву у Патријаршију, док сам студирао, коју је служио Патријарх Павле. У сред Београда, а једва да је било четири човека. Kад је умро више од милион га испратило… Питао сам се о чему се ту ради?
Па ако су га људи волели зар неком није заиграло срце и жеља да поприча са њим? Да оде у Патријаршију да присуствује његовој богоугодној молитви, тражи благослов и послуша његове беседе лично, а не много препричаване и излизане верзије које су чак и изгубиле свој смисао…
Миодраг Петровић Чкаља је умро готово сам и у тешким финансијским условима… Траги-комедија! Он, који нам је генерацијски извлачио осмех на лице и чинио нас срећне, тако запуштен отишао са овога света. Зар од толико предузимача није могао да се нађе један који би му дао стан? Од толико продавница једна која би му бесплатно давала хлеб и млеко? Од толико сељака и пиљара једна која би га снабдела воћем и поврћем?
Ах, а Милунка Савић? Срамота поноса нашег! Такав херој, чистачица у банци била!
А сад и улице имају, и слике по ресторанима, награде по својим именима, споменике – ал` им ништа не значе.
Ретко је ко од наших великана видео колико га народ воли, цени, поштује и чува.
Ако тако бринемо о својим великанима онда нам је будућност свима у гробу. Kако њима, тако и нама.
Замислите да такве људе обезбедимо у сваком смислу, од свог вишка не само финансија него и времена и загрљаја и љубави, колико би они тек онда добили воље да допринесу и последњи атом себе на овом свету? Kолико би тек добили назад од таквих људи!?
Овако нам остаје да сакривене емотивне стипсе чекају да опет неко умре па да његову црно-белу слику окаче на интернет са неком његовом паметном мисли и напишемо коментаре како смо га волели, поштовали и ценили – иако смо га запоставили, а и пљували док је жив био.
Можда баш важи да се “о мртвима све најбоље прича!” А о живима?
Pomaže bog Oče,sve što je napisano je istina nažalost 😔 ljudi više ne cene nikog i ništa postali su zarobljenici novog doba bez ljubavi,osećanja,smeha.
Reči koje često čujem kad neko umre je “ostavio-la mi je kredit dugove, a lepa vremena sećanja šta je sa osećanjma ?Na žalost ovo vreme me podseća na jedan film EKVILIBRIJUM.Hvala vam Oče na svemu,hvala Bogu što postoji te🙏
Помаже Бог!
Драги и поштовани Оче Предраже, прво како иде са папагајем Тобијем 🙂 ?
У суштини, глумци подносе велики терет, покушавајући да што више себе “паузирају” и да она тако могу што тачније да одиграју неку улогу у некој представи.
Мало људи зна да су домаћи глумци обично и позоришни и филмски, за разлику нпр. од америчких где су или позоришни или филмски. Због тога они веома карактерно и јасно и гласно глуме своје улоге на филму.
Зашто је нама тешко да док су живи, буду на неки начин награђени нашом пажњом? Мислим да код нас фали тај приснији однос и покрет према неким особама који нам заиста значе јер их већ некако афирмишемо у својој околини.
Што се тиче бриге и пажње коју заслужују, за то неможе ниједан појединац да буде одговоран.
Једноставно неки народи/државе који су озбиљније имају начин и како да им се помогне и ода част и признање и за живота. Овде, нека ми се опрости, је власт тј људи који се домогну власти углавном грабљивци положаја и материјалних добара.
А обичан народ, често им интерно одаје пошту и за живота и након упокојења, цитирајући неке од карактеристичних делова из њиховог уметничког наслеђа.
Опростите на дужини поста.
POMAŽE BOG OČE!
Možda ovo moje razmišljanje nema direktne veze sa vašom :pričom “:Troškove,novac za velike čitulje bi trebalo upotrebiti u humanitarne svrhe i sl.
Pročitala sam neprimerene komentare na youtube posle i čak u vreme sahrane…
Čitulje,,komentari, skromni, kratki mogu da uslede posle 4o dana …..TREBA ČINITI DOBRO ČOVEKU DOK JE ŽIV govorila je moja majka ..
Помаже Бог оче . Потпуно сте управу баш сам се пре неколико дана запитао где је то милосрђе о коме сви причају ? Гледам и слушам ваше беседе и у многоме ми помажу да схватим овај свет и људе који су у мом окружењу и да опростим онима који то нису заслужили! Волео бих да дођем на службу коју држите први пут када дођем у Србију !
Помаже Бог, Оче!!!
Свету се не може угодити зато што се срећа у материјалном тражи а колико могу да проценим биће нам још горе без обзира да ли ми имали или немали. Домови и домовина су нам се растурили а имања у корове зарасли. Најгора нас болест ухватила, лењост. Па нам више ништа не помаже само да се пресаберемо и одузмемо и Богу молимо. Дао Бог да се још више свештених лица укључе у ваш рад и отворе нам очи, па ко воли нек изволи. Још само једну молбу, како би било да нам држите једном седмично часове из богословије јер ја сам ’82 годиште и нисам је имао у школи а баш ме интересује и волео бих да кренем од почетка а не као сада с брда и с дола?
Свако добро, Оче Предраже!!!
Thanks so much
Thanks so much
Thank you
Great
Thank you