Речи мученика ђакона Авакума који пострада од Турака. Рече му мајка да се одрекне вере и пређе у ислам да би спасао своју кожу, али јој он ово рече и мирно оде у вечност.  Данас славимо спомен на таквог витеза.

Но, колико сте пута ви овако нешто видели? Запитајмо се просто једну ствар: Да ли је мајчинска љубав Божанска или земаљска? Ако је земаљска, онда мајка гаји дете за земљу, а ако је Божанска онда за Царство небеско.

Одгајани смо само земљом са мрвицом Божанског и то у траговима – у виду обичаја и онога шта се ваља. Ако би неко дете пак изабрало више те Божанске мрвице од земаљског хлеба, његови родитељи би га прекорили. Kолико су ми се само пута пожалили млади да им њихови родитељи не дају да посте или пак оду у цркву?! Зар је земља све што знамо?

А како и да хране неког Богом кад су и сами Њега гладни и бојкотују га. Научили да једу мрве цео живот, а човек чега је више пун ономе и припада. Зато земља узме своје. Зато људи смрде. Kако живи,тако и мртви.

Тежак је крст младих који учећи кораке према Богу већ на својим нејаким плећима морају носити неверујуће родитеље, како своје тако и њихове. Да издрже – не само пост, молитву и подвиг већ и уцене и нападе својих. Много младих нажалост не издржи притисак својих родитеља и, не желећи свађу, престају да посте и да иду у цркву. Огледало тога је и “Жикина династија”, уз коју смо сви одрасли и радо је се сећамо: Једи, пиј, проводи се, а Бога не спомињи. Деца тог времена…

Ако спадате у групу ове деце којима родитељи бране, нека вас ове речи Светог Авакума охрабре да издржите притисак, истрајете у намери и промените ви њих. Kао што је Свети Сава променио свог оца који је за њим војску слао, а на крају и он пошао у манастир. Тако ћете и ви ако будете истрајни кренути светосавским путем и ваше родитеље преобразити.

Имајте стрпљења. Немојте срљати неспретно. Делима их учите. Себе васпитајте да, гледајући вас, пожеле мало тог што ви имате. Издржите увреде и уцене. Тако се корача у свет одраслих. Одлукама и показивањем да сте спремни одговарати за себе.

На крају, нису сви кадри бити духовни родитељи. Ако су вас родили за земљу не значи да вас могу родити и за вечност. Ако они не знају нађите неког ко зна.

А ако питате ви садашњи или будући родитељи, чујте шта вам кажем: Храните вашу децу љубављу, вером и надом – подједнако. Од тога се живи и за то се живи. Остало ће они сами научити.

Ако им забраните веру биће пуни страхова и бојаће се да направе корак. Бојаће се да живе, а на крају и да спавају. Умреће престрављени, а пре тога ће све око себе истим усмрдети.

Ако им забраните наду, биће депресивни, лењи, асоцијални и тиме такође неспособни за живот и осмех. Човек без осмеха је љут човек, незадовољан и тужан. Желите ли да имате такву децу?

А ако им пак ускратите љубав – неће имати разлога да живе. Биће садисти и газити све око себе. На крају ће оболети од неке болести или пак дићи руку на себе. Ако потомство буду имали оно ће бити осуђено на пропаст, сем ако на време не побегну од њих. Без љубави човек вене као биљка без воде. Она је најбитнија. Да није тако деца не би била плод љубави. Не би се живот љубављу стварао. То вам је…

А што се хране тиче… Дајте им кад огладне ако су млађи. Ако су старији нек сами узму. Ако не желите да нешто једу немојте то купити па га неће јести. Ако желите да нешто не буду у животу немојте ни ви то бити, па нек бирају сами кад одрасту шта ће и како ће.

Ехх… Не дочекали никад да вам се дете захвали за млеко, а не за савет. Да вам се захвали за узгој, а не за одгој…