Велики пост је време када се сваки свештеник повлачи у своју парохију и посвећује њој. Наши парохијани су сасвим обичан свет и лепшег на свету нема. Повремено будем позван у туђу парохију да се мало радујем са браћом свештеницима и њиховим парохијанима, али се увек радујем повратку у своју. А на своју парохију гледам као на школу. Децу испратимо у школу, па онда и ја у своју.

За време овог поста не примам никог са стране у посету или разговор јер се посвећујем парохијанима и њиховим потребама. Треба и то научити ко не зна. Кад је време за госте, а кад за породицу.

Но, ово на слици је бака Јованка са својих 96 година. Кад сам први пут дошао код ње затекао сам је у башти. И сад је тако… “Петља” нешто око цвећа – како и сама каже. Тај рад и одржава човека.

Ево, сад уђох у кућу и чекам супругу да ручамо, а онда се размишљам да и ја полако зађем у башту и припремамо је за садњу лука, шаргарепе и салате, а затим и парадајза и паприке. Ваља и воће опрскати. Ух…

А тек ми је 40… Где је 96 година…
Дај нам Боже смирености и понизности наших бака да и ми у смерности и вредности радимо Адамово наследство.