У емисији „Живе речи“, емитованој уживо 11. септембра ове године на јутјуб каналу „отац Предраг Поповић„, отац је између осталог рекао да свака српска кућа треба да има икону Светих мученика јасеновачких:

– Ниједна српска кућа не би смела да постоји, а да нема икону Јасеновачких мученика у своме дому. Тако одајемо почаст и захвалност онима који су жртвом својом живот свој дали за своју веру. То су наши родитељи, прародитељи којима се ми поносимо. То нам је и јако добар показатељ шта су они имали и кроз какав пакао су прошли, а шта ми имамо данас. Они су наше смирење…

Ове очеве речи Тања Јовановић Љубенковић из Јакова доживела је као послушање:

– Замолила сам свог побратима, протођакона Милана Томашевића, да ми из Јасеновца пошаље икону. Проследила сам му снимак емисије и рекла да извршавам послушање потомка Јасеновачке новомученице Персиде. Уместо једне, монахиња Марија је послала целу композицију икона које је сама осликала. Осећај у моменту кад су ми стигле и кад сам их узела у руке је био неописив. Срце ми је тукло као лудо, а сузе су ишле саме од себе… А онда су иконе саме бирале где и коме иду – говори и сад кроз сузе, радосне сузе, сестра Тања.

А отишле су деци која су измољена од Господа, која су болесна или Божјом милошћу излечена…

– Мојим пријатељима Јовани и Марјану, власницима туристичке агенције „Ловћен“, који имају благослов да организују ходочасна путовања, послала сам седам икона, међу њима и икону Лице Господње. Она је била за малог Петра Нектарија, њиховог петогодишњег сина, који је пре две године имао мождани удар – наставља своје сведочење Тања.

Иконе су испоручене на задату адресу, а Тањи је од Петровог оца стигла порука следеће садржине:

– После можданог удара увек одбија да узме оловку. Мрзи да пише. Графомоторика нарушена мало. Сад је сам узео оловку и са друге стране написао „ПЕТАР“…

– Почела сам да плачем… Господе… Каква ли је само ово радост била за родитеље! Петар је узео управо икону која је њему била намењена, а да му то нико није рекао! Од свих које сам послала узео је управо ону која је била за њега. А послала сам их седам, толико је дијагноза имала моја кћерка Теодора. Са Марјаном и Јованом ишла сам на Егину, код Светог Нектарија, и молила Господа за њено излечење – кроз сузе и у радости говори наша сестра Тања…

Питам је да ли могу ово да објавим, да ли имамо сагласност родитеља Петра Нектарија…

– Ово сведочење сам, по послушању протођакона Милана послала и у манастир Јасеновац. Будемо ли ћутали сам Господ ће се прославити. То Вам преносим речи Петровог оца – одговара ми она…

Ово сведочење само је једно у низу оних која слушам и која пристижу из дана у дан, а која говоре о свеопштем присуству Божијем и куда све изговорене речи досежу и како се пројављују у животима оних који слушају и „чују“…

А у Бога је све могуће…

– Можда неко дете са пет година пише лепше… Можда пише боље… Сигурно. Али мој дечаче, после можданог удара и тешке операције изузетно сам поносна на сваку твоју линију! Бог има задњу реч! – речи су Петрове маме…

                                   Јелица Павловић