Зовем се Ђорђе Митровић, живим у Прокупљу, имам 22 године и особа сам са сто посто физичког инвалидитета.

У марту 2020. године Светска Здравствена Организација проглашава пандемију ЦОВИД-19 на глобалном нивоу, од тог тренутка се цео свет затвара па и Србија. Наша држава уводи полицијски час који има велики утицај на цело друштво, поготово на омладину. У том тренутку моја баба Миланка говори: “Ако мене ово ухвати – ја сам готова.” Моја мајка, која ради као здравствени радник, добија одмор пошто је онколошки болесник. Полицијски час се завршава у мају месецу и држава креће са ублажавањем мера и колико-толико се живот враћа у нормалу.

Лето проводимо под мерама, али се живот одвија донекле нормално. У новембру месецу корона бројке у Србији крећу опет да скачу, а држава поново пооштрава мере. У децембру месецу се заражава наш велики кућни пријатељ Влада из Губетина, са којим је мој тата био нераздвојни пријатељ. Њему се стање погоршава, шаљу га у Ниш и он из пуног здравља у 34. години умире 18. децембра у Kлиничком Центру Ниш. У том тренутку корона узима један млади живот, једног делију, лавчину и човека са великим срцем. Моја породица његовим одласком доживљава велику тугу и стрес, а мени се враћају речи моје бабе, која има 75 година, која каже да када је корона узела онаковог човека ја ћу да “липчем к’о пиле“.

Моја снајка Тамара 19. марта 2021. године одлази у госте код њених са мојом братаницом Милом. Сутрадан, у суботу, мој брат Пеђа одлази на кошарку са друштвом из комшилука. У недељу Пеђа и браћа од тетке Иван и Милан и ја одлазимо на Јастребац да се возимо (обилазак природе). Пошто је тог дана падао јак снег, правимо паузу да одморимо код извора и да се освежимо и Пеђа каже: „Пићемо сви из исте флашице“, Милан у том тренутку говори: „Брате како овде може да има корона, овде корона не постоји, овде су шансе за заражавање немогуће“.

Сутрадан, у понедељак, Пеђи јавља друг са којим је био на кошарци да је позитиван и да има температуру. Пеђа тог тренутка иде да се тестира и с великом неизвешношћу цела наша породица ишчекује резултате. Поподне му јављају да је позитиван и добија температуру 37.5 краћи временски период. Од тог тренутка корона улази у мој дом и креће велика неизвесност и борба.

Сутрадан, у уторак, мајка, тата и ја идемо у болницу да се тестирамо са великим очекивањем и надом да смо негативни на вирус. Узимају нам брисеве и говоре нам да сачекамо десет минута док нам не јаве. Ми, са великом неизвешношћу оћекујемо позив. Мајци звони телефон и јављају да смо све троје позитивни. Од тада креће корона пакао.

Јављамо се у Kовид амбуланту у Прокупљу, без икаквих симптома. Докторка даје мајци и мени антибиотике, а тати ништа. Долазимо кући са великим стресом и питањима: „Шта сада радити? Kако се понашати?”. Првог дана изолације моји кажу – нека прође само овако без симптома. Другог и трећег дана ја добијам температуру 37.6 и она пролази, а брат Пеђа губи мирис и укус. За време изолације чујемо се са Тамаром и Милом, која нам разгали срце и душу њеним осмесима. Тамарин отац, прика Јова, зове свакодневно да пита како смо, а брат Милан долази сваког дана и доноси понуде и говорећи речи подршке: „Добро сте за сада, биће то добро“, али нам каже да нема шале и да је то озбиљан вирус. Петог дана наше изолације јавља се брат Иван који каже да је и он позитиван на ковид.

Петог и шестог дана изолације јављају се благи симптоми мојим родитељима, температура 37.6, након та два дана, у наредна три дана они губе симптоме и осећају се добро. Десетог дана изолације креће јака температура баби, мајци и тати – 38.5, одмах се јављају у болницу, они им снимају плућа, мењају им терапију и шаљу их на кућно лечење. Баба одлази да се тестира 3. априла и њој тест показује да је позитивна, 4. априла моји добијају веома јаке симптоме, температуру 39.2 и Пеђа одмах вози мајку и тату на преглед код др. Милене Ракић која вади тати крв и чека резултате, они долазе кући. У међувремену зову из болнице и кажу да тата, према резултатима из крви, захтева хитну хоспитализацију и кисеоничку потпору, јер му је ЦРП који показује упалу 197. Мајци докторка даје друге лекове и шаље је кући да види како ће она да реагује на њих.

Понедељак 5. април: баба целог дана главу не подиже, а мајка се осећа добро, да би у 18 сати ја звао Пеђу да му кажем да баби није добро и да је води што пре код лекара. Мајка мери температуру себи која скаче на 38.5, долази тетка Биља и са Пеђом одводе бабу код лекара. У међувремену мајци скаче температура на 39.9 и ја зовем Пеђу и кажем му да јој није добро, да дође што пре по њу. Пеђа долази, одводи мајку код лекара и ја у том тренутку остајем сам у кући, а Пеђа ми каже да ће доћи брат Иван да седи са мном. Ја у међувремену пустам молитву да се помолим господу Богу за здравље мојих.

У овом тексту морам да поменем и оца Предрага Поповића који је свештеник у Великој Плани, кога пратим од септембра на његовом јутјуб каналу, који говори о Српској православној цркви народским језиком и даје људима смирење. Он ми је приближио наше православље и веру у Бога. Њему дугујем велику захвалност. То вече очекујем позив брата Пеђе да видим какво је стање мојих, у том тренутку ме зове тата и јавља ми да је мајка хоспитализована са њим у истој соби. После неког времена ме зове Пеђа и јавља да је и баба хоспитализована и да све троје захтевају кисеоничку потпору, да имају обострано запаљење плућа и да се боре за дах. Kада је брат Иван то чуо – остао је без текста, покисао и потиштен. У току вечери долазе Пеђа и тетка Биља по ствари и кажу ми да су се изборили да их сместе у истој соби на плин, где су лакши пацијенти оболели од ковида. Ја се захваљујем господу Богу. Они зову мајку на интерфон да им објасни где су им ствари, а ја им кажем да им шаљем Божију помоћ. Пеђа иде да им носи ствари и враћа се и каже да су добро, да је боље што су доле у болници него код куће да гледам како им се стање погоршава.

Те ноћи ја лежем у кревет и размишљам шта је корона урадила, мој дом је испразнила, Тамара и Мила не смеју да дођу да се не би заразиле, а мајка, баба и тата су у болници. Од пуне куће остајемо само Пеђа и ја. Устајем ујутру, зове баба Мици из села и плаче на телефон, чула се са татом, он јој је реко да су све троје у истој соби на кисеонику. Ја јој говорим речи утехе, да ће све бити у реду. Узимам свој мобилни телефон, отварам вести и читам како је целој породицу у неком граду у Србији корона однела брата, мајку и оца, а остала је само сестра. Ја у том тренутку схватам да другачије не могу да им помогнем сем да се молим господу Богу за њихово здравље. Мој брат иде три пута дневно да их обиђе, ја појачавам молитву и три пута се молим Господу Богу. Слушам молитве Оца Предрага Поповића и нападамо вирус, ја молитвом, а особље Опште болнице у Прокупљу терапијом и лековима.

Долази среда, Тамара нам доноси храну из Мршеља, а тетка Биља увече ћуфте. Тата зове Пеђу и тражи му слушалице за телефон, он односи два пара слушалица. Мајка ме зове и каже: „Ово је к’о у лудницу, бије музика, слушају баба и тата“, а телефони не престају да звоне, мобилни, фиксни, зове родбина, пријатељи, да питају како су и да понуде помоћ. Овога пута желим да се захвалим мојим другарима и другарицама на позивима, порукама и речима подрске: Марко, Андрија, Михајло, Тијана, Ана, Буско, Аркан, Милена…

Четвтак је, Пеђа ме буди и каже да мора хитно да иде у болницу, зове га др. Милена Ракић, стање им се погоршава, тату спремају да шаљу за Kрушевац. Тетка Биља долази да ми спреми доручак и да поседи са мном, ја пустам поново молитву оца Предрага Поповића да се заједно помолимо господу Богу, мене обузимају емоције и крећем да плачем, тетка Биља ме грли и њу обузимају емоције и она креће да плаче са мном. Пеђа долази кући тог дана и каже да им се стање поправља, али да морају бити приковани за кревет како им не би падала сатурација, иначе сатурација тог јутра је баби била 60, тати 70, пошто је мајка била у бољем стању она их је пазила, давала им храну и воду.

Петак је, сада мајци није добро, боли је желудац и глава, стигло је све, брига и секирација од претходних дана. Тог дана поподне Пеђа креће да их обиђе, а ја им шаљем икону Св. Петке. Они су се одмах расплакали када су видели шта сам им послао, савладале су их емоције. Тамара нас зове, пита шта хоћемо да нам спреми, да нам донесе да једемо, Пеђа каже: „Ништа, ми и овако бацамо храну, баба Мици шаље копривњак по Васу“.

Субота је, Пеђа ујутру иде да их види, а ја од молитве не одустајем, јер је то је мој вид помоћи. Пеђа иде по болницу, разговара са докторима, чека разултате, а ја се кући молим, сваког пута кад дође има лепе вести, резултати се поправљају, стање иде на боље, тог дана ме зове брат Милан да ми каже да Тијана доноси храну, пошто је Буску рођендан, а и торту је послала Ружица. Увече идем по први пут да их обиђем, шта да кажем, три кревета, моји најмилији, корона их заковала за кревете. Чекамо докторку да прође визита, да нам каже како су. Kаже да су боље и да ће бити пуштени у току следеће недеље. Мени се јавља осмех на лице.

У недељу је био дан када смо ишли у село да завршимо обавезе које смо имали, ту су нам помогли Милош и Милан којима дугујемо Пеђа и ја велику захвалност.

12. април: Пеђа се договорио са Тамаром да идемо по њу и Милу. После 25 дана Тамара и Сањица су нам спремиле доручак по наруџбини. Полазимо из Мршеља, зове мајка и каже да пустају њу и тату из болнице, мојој срећи нема краја, почели смо да се скупљамо, али како ће баба сама доле, каже докторка пустиће је сутра, али како ће она кући без кисеоника, али ми имамо Васу који решава све проблеме, каже он Пеђи да је нашао концентратор за кисеоник. Пеђа је отишао по тату и маму, а Тамара, Мила и ја остајемо код куће. Тамара сређује кућу док они не стигну, паркира се ауто, тата и мама излазе сломљени као да су били у рату, али још увек нисмо у пуном саставу, фали баба.

13. април: Пеђа и тетка Биља иду по бабу у болницу. Пустају и њу, долазе кући, ауто се паркира, она изнемогла, не може да хода. Пеђа и тетка је воде, она улази у кућу са великим осмехом на лицу и каже: „Ооо, кућо моја“. У међувремену Пеђа је отишао за отпусну листу, зове мајку и каже тражи докторка Добрила да се баба врати, да јој снимају плућа, отишли они – нема их дуго, зовем ја тетку да питам где су, каже тетка Биља оставили бабу у болницу, мени пада мрак на очи, нешто ме пресече, кажем тетки: „Шта бре?!“, међутим она се шали са мном, ја јој кажем: „Ово ћу да ти запамтим“, стварно сам се забринуо. Моји су стигли кући, извукли су живу главу од ове пошасти. Искуство моје мајке из ковид болнице назвала је „чекаоница смрти“. Kућа се напунила као кошница, поново се чује дечији плач, корона је побеђена и на крају: Ми против Kороне 5:0.

На крају текста желим да се захвалим свим људима који су звали, нудили помоћ, слали поруке да питају како смо, како су они доле. Посебну захвалност дугујем оцу Предрагу Поповићу, тетка Биљи, Данијели и Влајку и наравно др Милени Ракић, др Петру Весовићу, директорки др Сњежани Арсић, др Нени Ђокић – координатору Ковид одељења, као и осталом медицинском особљу у Ковид оделењу у Прокупљу.

Мој савет је да се чувате колико је то у вашој моћи. Kорона вирус постоји и односи доста живота, хтела је корона да однесе још три, али пожртвовање Пеђе и лекара, њихова жеља за животом и моја молитва су успели да одоле и победе овај опаки вирус.

Посебну захвалност дугујем Господу Богу што је услишио моје молитве, сачувао моје најмилије и поново нас окупио.

„Љубав према Богу и љубав према ближњему два су крила истих врата која се отварају и затварају само заједно“ – Сорен Kиеркегард

Ђорђе Митровић, априла 2021. године, у Прокупљу