Данас су људи гладни пуних стомака… Гладни за чим?
Гладни за свим…
Ако питате очи, оне желе све и сваког. Често нису у договору са стомаком па једу више од уста и него што стомак може да прими. Нема проблема, вишак се избаци. Било да је у питању храна или алкохол. Ако питате ноге, оне су стално уморне. Њима је све тешко и ништа им се не може. Највише воле кауч и шашаву обућу која ничему не служи…
Са рукама је друга прича. Оне само раде. Најактивнији су палчеви док се куцају друштвене мреже. Иначе нам је друштвени живот раван нули, али на мрежама имамо “пријатеља” колико их подељено са хиљаду у стварности немамо! Не могу руке да не прокоментаришу неког или нешто, али да се саме прихвате посла – то никако… За то Бог није створио руке. Сељаци су за физичке послове, а ми, Боже сачувај. Ми смо “грађани”.
Стомак, као што рекох, је колатерална штета. Рупа у коју се товари шта се стигне. Углавном најшареније и најнездравије. Чини ми се да непријатеље тиме хранимо што ми иначе једемо, да не би било хумано. Овако, само трпај. Имам право да једем шта ја хоћу и кад хоћу иако сам сит. И то што сам сит не мора да значи да нисам незасит!
Плућа – ко њих пита. Човек би да живи пуним плућима кад год неког питате. Онда кад завирите да видите чиме је напунио та иста плућа, видите да се ради о мазохисти који жели што пре да се убије. Плућа лично сам без ичије присиле сваки дан пумпа са огромним дозама катрана, никотина, разних вештачких хемијских адитива и опијата. Наравно, за нечиста плућа кривимо авионе који испуштају “непознату” супстанцу и градове без којих не можемо да живимо, природу – јер не чисти довољно брзо ваздух, и све остале редом. Само ми, не дај Боже, нисмо криви. Ми себи желимо добро. Можда одемо некад на Златибор да се тамо надишемо свежег ваздуха, и на миру запалимо по коју…
Полне органе боље да не спомињем. Они су одрешени да раде како им се понуди. Без морала и преседана. Али, то је нормално. И мајмуни то раде у шуми, па што и ми да то не радимо. Данас је 21. век. Чедност је мит, а верност за заостале.
Е сад тек долазимо до проблема, кад споменемо главу. Тамо је тек хаос. Сваки уд и орган трпи насиље обезглављености. Свако има главу али изгледа нису сви повезани са мозгом. Шта се види то се ради. Шта се чује то се пева. Ако наиђе неки који крене да анализира те песме и представе тај је против мира и људских права. Мир је ипак релативна ствар, како рече неки тамо, и подложан је променама режисера. Твоје је да ћутиш и певаш и кад ти се не пева. Од тог силног мира и сигурности сви су престрављени. Пуни страхова родитељи, а и деца. Свако гледа да очува свој начин постојања, па нек кошта кол’ко кошта. Реци цену попе, докторе, врачаро – шта год да си, али ми не дирај моје навике. Само да се ја не мењам, остало све мењај.
Ултра је популарно креирање простора у кући и промена дизајна, летовалишта, можда и партнера, шта год, само да себе не померимо. То долази са истока. Шта наши монаси знају. Запели: мењај себе, па мењај себе. Има да оплетем по њима на друштвеним мрежама па ће да се пуше само… Али опет глава празна памети, а глупости на претек. И нова плима глупости стиже у таласима.
Осека је проблем. Тад су кризе. Тад се гризе. Kад плима дође онда друге гризу. Битно само да се до пара, положаја и моћи дође. Да се слатко осветимо онима који су нам рекли да од нас нема ништа да буде. Не дај Боже да наиђе неки духовник који не благослови освету. Тај је млакоња. Не зна ништа. Има неки сигурно радикалнији који разуме да само бич и страх може људе памети научити. Шта зна Христос и апостоли. Зато су тако и прошли… Ако њих питате, нас пет милиона Срба смо изабрани народ. Осталих пар милијарди ако не постану Срби иду у пакао. Мада, и кад се од тих пет милиона пробере кога мрзим и ко мене мрзи, нас пар је Бог изабрао да водимо свет. Онако, из фотеље. И у теорији, преко друштвених мрежа.
За крај долазимо до душе. Да, то је оно најважније у шта људи и не верују да постоји. Она је запостављена, унижена, изгладњавана и најгорим мучењима измучена. Једини проблем је што не можемо да је убијемо или бар добро утопимо за неког “аудија” или бар неки добар мобилни.
Kао да се стомаком глупости иде у вечност, а не душом.
Ма да. Kаква вечност? Kо у то још верује? Шта је то уопште вера?! Још кажу нека љубав и нада. Хаха… Љубав ћу да купим кад се “обогатим”… Што се вере тиче, ја верујем само себи, остали су слуге Запада. А нада… Ееее, за наду чекамо нову годину, па ћемо опет истим навикама испочетка, па ко дочека следећу нову…
Е тако отприлике функционише организам 80 посто људи код нас. Даље не гледам. Ја сам пастир српске сорте оваца. Али се све чудим и мислим да ме је неко опасно преварио. Све овнови бре… Овца тек понека.
Уместо да се стадо шири овцама благородним, овнови све грувају. И пастире и овце и јагњад, и псе чуваре. Све редом. Да би се боље пробили кроз метеж кад вук наиђе. Да брже умакну. Још им неко прича мит о роговима који штите стадо. Рогови су за најближе. Гледао сам од мојих како се туку. Па тако ћу и ја. То је обичај. Не ваља да се прекида. Тешко оном ко мојим обичајима стане на пут!
Онда дођу тако нацифрани, намазани, углађени, незасити, горди, ружни а гладне душе – и стану пред олтар. На Литургију дођу. Неко их је преварио, али ето дошли су. А очи саме крену да плачу: “Оче, шта се то дешава са мојим очима?”
А стомак крене да се грчи. Ваздух да нестаје, и почну да дахћу. Руке се грче, ноге одузимају, а срце крене да лупа брже и јаче. Само мозак никако да схвати шта тело и душа поручују.
Оду из цркве мало мање гладни. Мало мање несрећни, мало мање оно што су, па им буде боље. Но то не траје дуго. Много су се назимили па мислили да ће се огрејати за сат времена. Глава на то закључује: Урадио сам све то. Ишао сам по манастирима и ништа ми није помогло. Ово је глупост. А стављао сам паре где су ми рекли, палио свеће како треба, и ништа. Ово је глупост. Измишљотина попова да узму народу паре… Вратимо се старим навикама и патњама и даље из фотеље решавамо светске проблеме и неправде…
Боже, спаси нас таквих ждерача!
Сјајна поука. Склањају се и овнови пред правим пастиром…Више ми се чини да је 60. година фалило правих пастира а подметнути најамници за пастире и никако да се ослободими тог зла. Само наставите оче Пеђа, бич је у руке узео и Господ па растерао разбојнике из дома Господњег
Hvala vam oce Pedjo,hvala Bogu sto ste tu i sto postojite,ovo je sve istina,ljudi su otisli daleko u pogresnom pravcu,neki se vracaju a neki su bas predaleko otisli i treba im vremena!hvala vam divni ste!
Наш отац Пеђа… Златоусти.
Boli koliko je tacno
Sve je naš otac Pedja lepo objasnio a sada ko je shvatio shvatio a ko nije neka stavi prst na čelo.
Небеска литургија Светог Владике Николаја, стварност наша, реалност наша, на жалост не можемо побећи од тога и колико год Срби бежали у правцу који им познат није а силно желе њиме ићи, Господ нас стално опомиње, позива себи, али зашто би ми ишли ка Господу када смо сами себи довољни и сами задовољни собом. Господе помози.
Odličan tekst oče Predraže, i na žalost sve od ovoga je tačno. Kad smo kod gladi, evo jedne pesme o mojoj borbi sa prejedanjem.
Teret prepunog stomaka
Sanjala sam vodu
Na sve strane
Uplašena, razmišljam
Kako ću pronaći put
Do tebe,
Kako ćemo dalje zajedno do reke
Kad sve reka je
Okružuje me
A tebe nigde
Ne mogu te dozvati
U susret čovek ide
Već otišao sa ovoga sveta
Obraća mi se
Kaže da te nema
Izgažena jakna na zemlji
Nose nešto
Ne ne verujem
Vrištim
Dozivam te
Smeju mi se,
Ne,
To je cerekanje
Mog prejedenog stomaka
Dete plače
Da li me čuo
U pokušaju
Da isčupam greh
Iz sebe
Kad sam u njemu (grehu)
I on u meni,
Srasli
A mrzim ga
Jer mi ne prija
Krade mi snove
Daje košmare.
Budim se.
Hvala Bogu
Ti si i dalje tu,
Na zemlji
A greh se skrio
I čeka
Ne bi li me opet zagolicao
Da se prejedem
A posle stavio na
Optuženičku klupu.
Takav je on, lukav.
I teško mu se suprostaviti.
Ali ne i nemoguće….
Све сама истина.Бог да вас чува оче.
Слатко се исмејах овој истини. Редно исписано све истина до танчина.
Ако један од овог текста схвати смисао биће то успех. Мисионарење је тежак посао. Увек праведан и духовит наш Отац Пеђа💥🍃💥🍃💥🍃💥🍃💥🍃
Hvala oce na divnoj pouki, sve zavisi od nas, kako zelimo da zivimo.Zivot bez Boga nije zivot.Bog vas blagoslovio oce nas
Istina oče istina… Zaslepljen narod oči ne želi da otvori, loše navike ne želi da promeni… Istina oče 😥😥
Imam jedno pitanje, ako bi mogao neko da mi odgovori, bila bih do neba zahvalna. Ne postoji glup odgovor. Sta kada si svetan prejedanja i svega sto je lose vezano za to i u duhovnom i firickom smislu, trudis se da prestanes, da se promenis, a ne mozes, ne umes ili sta vec je po sredi? Sta covek tada da radi?
Да се моли, ако може да даје онима који немају пише све у књигама.
Све сам пробала, било је много тешко. Сад је држава дала свима помоћ или су деца порасла, па имају, остаје само да Богу препустимо и предамо се да он даје свима па и нама.
Не осуђивати никог, највеће је давање.
Tada MORA da se promeni i da gura, najteži je prvi korak, dalje se samo nastavlja da bude teško i ništa nije lako.Tako treba da bude.
Hvala Vam od srca…. Zaista mi je pomoglo
Draga Ivanka,
Otac Peđa, a i ostali sveštenicu uvek lepo kažu. Obratite se iskreno i od srca svome parohijskom svešteniku, ako vas on ne primi, potražite drugog sveštenika ili monaha i ispričajte mu vašu težnju i nedoumicu kao što ste ovde od srca napisali i ispovedite se.
Svako od nas ima svoju meru. Ne mogu se postovi i svi podvizi ispuniti odmah. Zato se obratite vašem parohijskom svešteniku koji će vam dati blagoslov i odrediti post, molitveno pravilo ili kako on već proceni da je trenutno najbolje za vašu dušu. Korak po korak, samo sa strpljenjem i praštanjem sebi kada budete poklekli. Priznajte Bogu i sebi svoju nemoć i svoju muku, obraćajte se Gospodu sa mirom i strpljenjem. Milostiv je Gospod, daće snage. Pogotovu je važno ići redovno na Svete liturgije i pričešćivati se.
Skoro sam čitao o pokajanju i jedan lep tekst mi ispunio dušu i srce. Mladi monah se žalio svome igumanu kako stalno pada u isti greh. I to je trajalo već neko vreme i monah se demoralisao. Iguman ga je ohrabrivao da nastavi da se trudi i bori govoreći mu “Uvek kada padneš, ustani i nastavi dalje. Neka te Bog zatekne u želji i borbi za promenom, to je istinsko i pravo pokajanje”.
Nadam se da vam je na korist. Praštajte. Svako dobro od Gospoda. Amin
Zahvaljujem na pomoci … Svako dobro od Boga i Vama zelim
Nedostaju nam ,oče, vaše besede i obraćanje uživo.. Bili ste nam uteha i smernica. Sada smo pogubljene ovce. Nadam se da ćete uskoro ponovo skupiti svoje stado.
Tacnije nas otac nije mogao opisati . Na nasu zalost sve istina da pronade svako sebe u ocevim besedama .
Bog Vas blagoslovio, oce Pedja, svaka rec pogadja u centar. Hvala Bogu sto Vas imamo.