Данас су људи гладни пуних стомака… Гладни за чим?

Гладни за свим…

Ако питате очи, оне желе све и сваког. Често нису у договору са стомаком па једу више од уста и него што стомак може да прими. Нема проблема, вишак се избаци. Било да је у питању храна или алкохол. Ако питате ноге, оне су стално уморне. Њима је све тешко и ништа им се не може. Највише воле кауч и шашаву обућу која ничему не служи…

Са рукама је друга прича. Оне само раде. Најактивнији су палчеви док се куцају друштвене мреже. Иначе нам је друштвени живот раван нули, али на мрежама имамо „пријатеља“ колико их подељено са хиљаду у стварности немамо! Не могу руке да не прокоментаришу неког или нешто, али да се саме прихвате посла – то никако… За то Бог није створио руке. Сељаци су за физичке послове, а ми, Боже сачувај. Ми смо „грађани“.

Стомак, као што рекох, је колатерална штета. Рупа у коју се товари шта се стигне. Углавном најшареније и најнездравије. Чини ми се да непријатеље тиме хранимо што ми иначе једемо, да не би било хумано. Овако, само трпај. Имам право да једем шта ја хоћу и кад хоћу иако сам сит. И то што сам сит не мора да значи да нисам незасит!

Плућа – ко њих пита. Човек би да живи пуним плућима кад год неког питате. Онда кад завирите да видите чиме је напунио та иста плућа, видите да се ради о мазохисти који жели што пре да се убије. Плућа лично сам без ичије присиле сваки дан пумпа са огромним дозама катрана, никотина, разних вештачких хемијских адитива и опијата. Наравно, за нечиста плућа кривимо авионе који испуштају „непознату“ супстанцу и градове без којих не можемо да живимо, природу – јер не чисти довољно брзо ваздух, и све остале редом. Само ми, не дај Боже, нисмо криви. Ми себи желимо добро. Можда одемо некад на Златибор да се тамо надишемо свежег ваздуха, и на миру запалимо по коју…

Полне органе боље да не спомињем. Они су одрешени да раде како им се понуди. Без морала и преседана. Али, то је нормално. И мајмуни то раде у шуми, па што и ми да то не радимо. Данас је 21. век. Чедност је мит, а верност за заостале.

Е сад тек долазимо до проблема, кад споменемо главу. Тамо је тек хаос. Сваки уд и орган трпи насиље обезглављености. Свако има главу али изгледа нису сви повезани са мозгом. Шта се види то се ради. Шта се чује то се пева. Ако наиђе неки који крене да анализира те песме и представе тај је против мира и људских права. Мир је ипак релативна ствар, како рече неки тамо, и подложан је променама режисера. Твоје је да ћутиш и певаш и кад ти се не пева. Од тог силног мира и сигурности сви су престрављени. Пуни страхова родитељи, а и деца. Свако гледа да очува свој начин постојања, па нек кошта кол’ко кошта. Реци цену попе, докторе, врачаро – шта год да си, али ми не дирај моје навике. Само да се ја не мењам, остало све мењај.

Ултра је популарно креирање простора у кући и промена дизајна, летовалишта, можда и партнера, шта год, само да себе не померимо. То долази са истока. Шта наши монаси знају. Запели: мењај себе, па мењај себе. Има да оплетем по њима на друштвеним мрежама па ће да се пуше само… Али опет глава празна памети, а глупости на претек. И нова плима глупости стиже у таласима.

Осека је проблем. Тад су кризе. Тад се гризе. Kад плима дође онда друге гризу. Битно само да се до пара, положаја и моћи дође. Да се слатко осветимо онима који су нам рекли да од нас нема ништа да буде. Не дај Боже да наиђе неки духовник који не благослови освету. Тај је млакоња. Не зна ништа. Има неки сигурно радикалнији који разуме да само бич и страх може људе памети научити. Шта зна Христос и апостоли. Зато су тако и прошли… Ако њих питате, нас пет милиона Срба смо изабрани народ. Осталих пар милијарди ако не постану Срби иду у пакао. Мада, и кад се од тих пет милиона пробере кога мрзим и ко мене мрзи, нас пар је Бог изабрао да водимо свет. Онако, из фотеље. И у теорији, преко друштвених мрежа.

За крај долазимо до душе. Да, то је оно најважније у шта људи и не верују да постоји. Она је запостављена, унижена, изгладњавана и најгорим мучењима измучена. Једини проблем је што не можемо да је убијемо или бар добро утопимо за неког „аудија“ или бар неки добар мобилни.
Kао да се стомаком глупости иде у вечност, а не душом.

Ма да. Kаква вечност? Kо у то још верује? Шта је то уопште вера?! Још кажу нека љубав и нада. Хаха… Љубав ћу да купим кад се „обогатим“… Што се вере тиче, ја верујем само себи, остали су слуге Запада. А нада… Ееее, за наду чекамо нову годину, па ћемо опет истим навикама испочетка, па ко дочека следећу нову…

Е тако отприлике функционише организам 80 посто људи код нас. Даље не гледам. Ја сам пастир српске сорте оваца. Али се све чудим и мислим да ме је неко опасно преварио. Све овнови бре… Овца тек понека.

Уместо да се стадо шири овцама благородним, овнови све грувају. И пастире и овце и јагњад, и псе чуваре. Све редом. Да би се боље пробили кроз метеж кад вук наиђе. Да брже умакну. Још им неко прича мит о роговима који штите стадо. Рогови су за најближе. Гледао сам од мојих како се туку. Па тако ћу и ја. То је обичај. Не ваља да се прекида. Тешко оном ко мојим обичајима стане на пут!

Онда дођу тако нацифрани, намазани, углађени, незасити, горди, ружни а гладне душе – и стану пред олтар. На Литургију дођу. Неко их је преварио, али ето дошли су. А очи саме крену да плачу: „Оче, шта се то дешава са мојим очима?“

А стомак крене да се грчи. Ваздух да нестаје, и почну да дахћу. Руке се грче, ноге одузимају, а срце крене да лупа брже и јаче. Само мозак никако да схвати шта тело и душа поручују.

Оду из цркве мало мање гладни. Мало мање несрећни, мало мање оно што су, па им буде боље. Но то не траје дуго. Много су се назимили па мислили да ће се огрејати за сат времена. Глава на то закључује: Урадио сам све то. Ишао сам по манастирима и ништа ми није помогло. Ово је глупост. А стављао сам паре где су ми рекли, палио свеће како треба, и ништа. Ово је глупост. Измишљотина попова да узму народу паре… Вратимо се старим навикама и патњама и даље из фотеље решавамо светске проблеме и неправде…

Боже, спаси нас таквих ждерача!